Izvor: Kolektiv.co.rs, 04.Avg.2016, 10:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vojislav Petrović: Svaki dan je bio nova priča
Vojislav Petrović došao je u Rudnik bakra Bor iz Gornjana 1985. godine i zaposlio se u pogonu Istražnih radova, ali je posle pet godina, odnosno 1990. prešao u Jamu. “Nisam prešao samo ja – kaže. – Prešlo nas je puno, jer se te godine, navodno, pojavio višak radne snage u Istragama. Tu sam radio kao pomoćnik bušača i dobar deo tih godina istraživali smo baš u Jami tako da sam već bio spreman za rad pod zemljom.” –Počeo sam u rudnom telu “MN” – seća se Vojislav. – Kad je ono zatvoreno, prešli smo u “A6”, pa kad je i ono otkopano, u “Tilva Roš”. Posle nezgode sa muljem 2007. to rudno telo je zatvoreno, a kad su stvoreni bezbedni uslovi, ponovo otvoreno i danas se tamo radi. Poslednje rudarske godine proveo sam dole, na 17. horizontu, u rudnim telima T-serije. Petrović je u penziju otišao februara ove godine, a iz rudarskog života ne može da izdvoji baš nešto posebno jer, kako reče, svaki dan u rudarstvu je bio novi doživljaj, nova priča. Bilo je raznih situacija, ali su se, uglavnom, završavale bez većih problema. –Uslovi rada u borskoj Jami su sve bolji. Možda baš ne možemo da pratimo najsavremenije svetske rudnike, ali je sve više modernih mašina koje mnogo i brzo rade. Otkopavanje rudnog tela “T”, a onda i “T1”, pa “T2” pokazuje da možemo brzo da ovladamo novim metodama. Dole pod zemljom odnosi između nas koji smo na istom poslu dobri su. Šale rado prihvatamo, ne ljutimo se jedan na drugoga. Kad bih mogao ponovo da počnem, opet bih u rudare. Ne mogu baš da Vam opišem zašto, ali to stalno nastojanje kako da nešto dobro i bezbedno uradimo, te opasnosti koje vrebaju iz tame i zadovoljstvo kad nađemo rešenje, obavimo posao i izađemo na svetlost dana, uvek su me privlačili. Rudarski posao, po Petroviću, izazovan je na svakom koraku i neizvestan. Zato mu je bio više zanimljiv nego težak. – Bio sam VK kopač, palilac mina – kaže – ali se radeći mi ne držimo baš tih formulacija iz rešenja. Obavljamo razne poslove, a svako od nas zna skoro sve. Evo, ja sam radio na starim minimaticima, na utovaraču, na ankerisanju, na transportu rude, na miniranju, ma skoro na svim poslovima koje podrazumeva kopanje rude u Jami. Po Petrovićevoj oceni, momci koji povremeno stižu u Jamu da popune mesta penzionisanih kamarata, izvanredni su. – Brzo uče i za kratko vreme već znaju da rade sa najmodernijim bušaćim kolima, da rukuju utovaračem, da pale mine… Čovek koji nikad nije bio u Jami možda ima strah od nje, od te dubine koju lift prođe za samo tri-četiri minuta. Ali, kad se spusti dole, kad sve to vidi i vrati se živ i zdrav, onda razbije taj strah i ne treba mu mnogo za odluku da tamo potraži svoj hleb. Ipak, način na koji se on zarađuje nije baš lak ni bezopasan, i to je pošteno zarađen hleb! U borskoj Jami ima još dosta rude i, sa te strane, ne brine me njena budućnost. “Borska reka” je ogromno ležište (500 miliona tona), ali u njeno otkopavanje treba i dosta da se ulaže. Po penzionisanju Vojislav – Vojica Petrović vratio se svom imanju u podnožju Velikog krša, s ove strane, iza Cerova, pravcem pruge prema Majdanpeku. Ima dva traktora i ostalu mašineriju koja ide uz njih, bavi se poljoprivredom i u tome – svačim po malo. Čuva krave, ovce, svinje, seje po koji hektar žita i kukuruza. U penziju je otišao sa 42 godine i šest meseci (beneficiranog straža). Stariji sin krenuo je njegovim stopama, već nekoliko godina radi u Jami i Vojislav je veoma zahvalan upravi rudnika što ga je primila. Mlađi sin je, kaže, više voleo da se bavi stočarstvom, da ostane na selu, ali se brzo toga zasitio, otišao u Austriju i sada je tamo. Petroviću već nedostaje staro društvo sa kojim je proveo tolike godine u Jami jer su, kaže, bili mnogo dobri drugari i često ih se seti dok ovih letnjih dana kosi svoje livade podno Velikog krša.
