Izvor: MC Bor, 08.Okt.2014, 13:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
VOĐE U LOKALU: Kome se (ne)veruje danas i ovde!
Bor, 8. oktobar 2014.
Autor: B.F.
Bor, pa i Timočka krajina ne mogu se pohvaliti, već duži niz godina, jakom ličnošću kojoj će da se veruje i koja će doprineti ugledu svog grada i kraja, ne samo u Srbiji, nego i Evropi i celom svetu. Nećemo se zadržavati na mnogim primerima, ali je važno prisetiti se nekih ličnosti iz novijeg doba koje su zračile inetligencijom, >> Pročitaj celu vest na sajtu MC Bor << znanjem, kulturom, plemenitošću, humanim vrlinama, dobrotom, energijom, stvaralaštvom, rodoljubljem… Možda je to i previše za provinciju, možda i nije, zavisi ko i kako posmatra taj detalj u sferi doboričnsva, napretka i razvoja jednog područja i tog naroda. Stariji će se setiti lekara, dr Dragiše Filimonovića, gradonačelnika Zaječara i ministra zdravlja u srpskoj Vladi, entuzijjeste i pregaoca koji se izborio da Zaječar i okolina naparve Grliško jezero i za dugo godina imaju zdravu pijaću vodu. Zadružni pokret u Timočkoj krajini beležio je zlatne dane i godine kada je Milun Knežević bio predsednik Zadružnog saveza Timočke krajine ili kada je , danas osterali a živahni, Moša Jović rukovodio knjaževačkim Džervinom. Živa Topalov, i danas zdrav i veseo, legenda je HEI “Djerdap”, Božinn Jovanović je deset godina od RTB Bor pravio jugoslovenskog giganta ulivajući neviđeni optimizam u bolje sutra, nemoguće je zaboraviti i vrednoću i ljubav prema Boru i Jovana Miloševića, predsednika opštine i direktora Basena Bor, Rada Čolića, još jedne borsko-basenske legende, te Ljubišu Vagnera, prvog čoveka Majdanpeka i Filipa Vukovića iz istog grada koji je, u svoje vreme, do zvezda uzdigao čuvenu zlataru Majdanpek, borskog pregaoca i ljudinu plemenitog kova, Bratislava Dunjića, dr Rada Kojdića, omiljenog direktora Instituta za bakar, prfesora Nedeljaka Magdalinovića… Bilo je tih ljudskih i stručnih gromada još povazda koji su odlučivali i rešavali sudbine gradova i sela, rudnika, opština i regiona. O njima je reč, u drugoj su priči velikani u umetnosti i isto bitnim poslovima koji život znače, počev od lekara i inženejra do trudbenika raznih zanimanja. Zašto baš ovakvo gledanje na vremena i ljude od čijih je zamisli zavisla budućnost celih regija? Imamo li ih danas, gde su, šta rade?
Kada bi se preslikala ona vremena i tzv. ondašnji, moderno rečeno, i sadašnji lideri, šta bi videli, šta bi dobili?
U Boru bi dobili Blagoja Spaskovskog i – već godinama – nikog drugog. U Zaječaru – Sašu Mirkovića i – danas i ovde – nikog drugog. U Knjaževcu, Milana Đokića- i ne samo njegovom zaslugom – nikog drugog. U Boljevcu, dr Marjanovića i – opet nikog drugog. Da ne spominjemo ostala mesta, recimo Majdanpek koji se ne može, ni u čemu, meriti sa negdašnjim “zlatnim godinama rudarstva i opšteg prosperiteta”. Nema jakih ličnosti, ne računajući isključive političare i “polutane” (malo direktor i mogući tajkun, više političar i smutljivac) kakav je recimo Spaskovski.
Dušan Marković (levo) i dr Goran Bogdanović (desno)
Zato je, pre neki dan, u opštinskim odajama u Boru, bar za trenutke, zasvetleo lik Dušana Markovića, građevinskog inženjera koji se odavno okanuo politike i prešao u – svoju struku. Igrom slučaja, pre tri meseca, izabran je za predsednika Skupštine opštine Bor i pokazao da je moguće premostiti dubok jaz nesposobnih i nedoraslih zadatku šefova koji odlučuju o sudbinama i jednog grada i hiljade ljudi. On je, smireno i nenematljivo, uprkos neodložnoj privatnoj obavezi, primio delegaciju SUIBNOR-a Bor i Cetinja sa predstavnicima ambasade Rusije. Bez unapred spremljenog govora, iskreno i s pažnjom, s poznavanjem prilika i iskustvom društvenog radnika, podsetio je da su “Rusi naša braća”, da Bor oberučke očekuje novog ruskog ambasadora Čurkina i da će se potruditi da 3. oktobar, do 2000. godine obeležavan kao Dan opštine, ponovo bude to što jeste. Jer, pobeda nad fašizmom i 70 godina od te pošasti, nije za zaborav. On je pozvao i Cetinjanje, potomke narodnog heroja i borskog rudara Jove Vučkovića, da nastave prijateljstvo iskovano u ratu, ali i miru. RTB Bor je, pre dve i po decenije, izgradio školu u Vučkovićevom rodnom selu Prekornici. A Dušan je tad bio u Prekornici kako bi projektovao zdanje i pomogao crnogorskim prijateljima. Zavredele su te reči spontani aplauz – ne onakakv kakv se dešava, na primer, u hotelu “Jezero” ili Domu odmora u Brestovačkoj banji kad se zaori nezvanična lokalna himna “Ne može nam niko ništa”. Eto, koliko je trebalo malo razgovora u opštinskoj prepeunoj sali, na zvaničnom i toplom prijemu, da se postigne veliki cilj. A taj cilj je – stečeno poverenje, u ovoj prilici, u Markovićev nastup. I u Bor grad i opštinu, u Borane i mogućnost da nam svet veruje. Pa to je, POVERENJE, najvažnije.
