Izvor: Kolektiv.co.rs, 26.Nov.2015, 15:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svi borski topionički dimnjaci
Simboli metalurgije Na manjem dimnjaku, visokom 98 metara, uvek su izlazili neprečišćeni gasovi iz plamenih peći. Sada, kada je stara topionica zaustavljena, a plamena peć ugašena, on više nema nikakvu funkciju. Ima, kako kažu, samo muzejsku vrednost. – Na drugom dimnjaku, visokom 150 metara, ranije je ispuštan višak gasova sa konvertora i reaktora, a otkad je počela da radi nova topionica izlaze samo prečišćeni gasovi iz nove fabrike sumporne kiseline RTB. – Otkad je nova topionica u Boru počela da radi punim kapacitetom, a stara zaustavljena, dimnjaci – obeležja grada rudarstva i metalurgije, simboli krvavo zarađenog novca ali i poluvekovnog gušenja u sumpor-dioksidu – dobili su, kako stvari stoje, jednu sasvim novu, ali sporednu ulogu. Ostaće u krugu topionice i rafinacije bakra, srebra i zlata da ponosno štrče u čisto nebo, ali samo da bi svaki dan podsećali Borane koliko je teška obojena metalurgija. Bez obzira na to, u njih, čini se, nikada nije gledano sa odijumom. Tajni pogled sa dimnjaka U vreme najintenzivnijih radova, kada je na gradilištima nove topionice i fabrike sumporne kiseline bilo više od 800 radnika, jedan čovek poželeo je da se popne na veći dimnjak. Da vidi, kako je kasnije objašnjavao šokiranim kolegama, kako njegov Bor izgleda iz te perspektive. Nikome se nije javio, niti se opremio, samo su ga svi u jednom trenutku videli na vrhu dimnjaka. Radnika iz Bora angažovala je jedna od mnogobrojnih podizvođačkih firmi koje su gradile novu topionicu, a glavu mu je, kažu, sačuvao Bog, jer je njegova opasna avantura imala srećan kraj. Štaviše, dimnjaci su oduvek posmatrani kao vesnici posla, para, boljeg života. Ostaće, zato, tu gde su i podignuti, jedan pre 55 godina, a drugi deceniju kasnije. Zbog istorije. Prvi, manji dimnjak nikao je u Prvoj fazi izgradnje RTB-a Bor 1961. godine. Zidali su ga Crnotravci i to od cigala. Nije, kao njegov viši „brat“, uspeo da ostane imun na razorni zemljotres u Rumuniji 1977. godine, pa mu je tada polomljen vrh, a „telo“ naprslo. Crnotravci su ga sanirali, dogradili mu betonske prstenove i on je nastavio da služi. Iako ga zovu „stometarski“, manji dimnjak visok je 98 metara i služio je za emisiju gasova koji se stvaraju u plamenoj peći, prolaze kroz kotlove, hlade se kroz filter i ispuštaju u vazduh bez prerade u fabrici sumporne kiseline. Dakle, na tom manjem dimnjaku uvek su izlazili neprečišćeni gasovi. Sada, kada je stara topionica zaustavljena, a plamena peć ugašena, on više nema nikakvu funkciju. Ima, kako kažu, samo muzejsku vrednost. Drugi dimnjak od 150 metara „rođen“ je u Drugoj fazi izgradnje Basena 1971. godine. Spolja ima betonske prstenove a iznutra je od čelika. Izgradila ga je firma „Vatrostalna“ iz Zenice i vinula ga u oblake. Iako je prilično viši od svog starijeg „brata“, razlika od 50 i kusur metara nije toliko drastična jer je na 30-ak metara manjoj nadmorskoj visini. Taj dimnjak služio je za ispuštanje viška gasova sa konvertora i prženja (reaktora). U principu, svi gasovi odatle prerađivani su u staroj fabrici sumporne kiseline, ali je ponekad, ili zbog lošeg kvaliteta gasova ili zbog nedovoljnog kapaciteta stare fabrike sumporne kiseline, višak išao kroz ovaj dimnjak. Stare fabrike sumporne kiseline imale su svoje male dimnjake kroz koje su prečišćene gasove emitovale u atmosferu. Četiri mala dimnjaka I nova metalurška linija, poput stare, ima svoje male dimnjake. Dva su u sastavu fleš-peći zbog njenog grejanja (prvi je prema konvertorskoj hali i on emituje dimne gasove, a drugi je kod mesta za istakanje šljake i njegov „poklopac“ se otvara kada nema šaržiranja). Treći mali dimnjak je na parnom sušaču i služi za gasove koji se dobijaju u procesu sušenja šarže, ali kroz njega izlazi vodena para. Četvrti dimnjak služi za fugitivne gasove koji se, pošto prođu kroz vrećasti filter, „hvataju“ kod otvora za ispuštanje šljake i bakrenca. Otkad je počela da radi nova topionica, kroz veliki dimnjak izlaze prečišćeni gasovi iz nove fabrike sumporne kiseline. U vreme kada su paralelno radile stara i nova metalurška linija, ispuštan je i višak gasova sa konvertora i reaktora koje stara sumporna nije povlačila i prerađivala. Zato je tada izlazio crn dim. Sada, otkad ne radi stara topionica, na taj dimnjak izlaze samo gasovi koji su prerađeni i prečišćeni u novoj fabrici sumporne kiseline, a oni jedva da su vidljivi golim okom. Nova pirometalurška postrojenja, dakle, osim te njihove veze sa novom fabrikom sumporne kiseline, nemaju dodirnih tačaka sa starim dimnjacima i ne može se dogoditi da kroz njih u vazduh ode gas koji prethodno nije prečišćen u novoj fabrici sumporne kiseline. Stari borski topionički dimnjaci nedavno su osvetljeni. Za početak su na vrhovima postavljeni reflektori, ali će im Zvonko Trifunović i Robert Mišić, ljubitelji ekstremnih sportova, planinarenja i speleologije, vrlo brzo i „tela“ obmotati trepćućim crvenim svetiljkama.
