Izvor: Kolektiv.co.rs, 08.Avg.2014, 16:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svečano ispraćeni basenski penzioneri
Doprinos ugledu kompanije RTB. – Tradicionalni svečani ispraćaj penzionera iz borskog dela Rudarsko-topioničarskog basena Bor (RBB-a, TIR-a i Matičnog preduzeća), kao i „Zaštite“, upriličen je 7. avgusta u Klubu RTB-a Bor u Brestovačkoj Banji, a dva dana ranije ispraćeni su penzioneri RBM-a. Dragan Aleksić, predsednik JSO Samostalnog sindikata kombinata bakra, pozdravio je na svečanosti u B. Banji dosadašnje kamarate i poželeo im srećan odlazak u penziju, dobro zdravlje i da troše penzije što duže. – Hvala svima što ste svojim trudom i dugogodišnjim radom doprineli da RTB Bor danas bude ono što je nekada bio – ugledna i poštovanja vredna kompanija – poručio je Aleksić. Između dva rudarska praznika u zasluženu penziju otišlo je 255 basenskih radnika (75 iz RBB-a, 45 iz RBM-a, 133 iz TIR-a i dva iz Matičnog preduzeća). Oni su, uz redovnu otpremninu, dobili i novčanu nagradu preduzeća. Milomir Živković (RBB): U rudarskom poslu nema opuštanja Milomir Živković je otišao u penziju sa 41 godinom radnog staža (sa beneficijama). Najpre je 13 meseci radio u štampariji „Bakar“ u Boru, da bi 1981. godine radni vek nastavio u Jami. Premda mašinski tehničar po zanimanju, ovde se zaposlio kao KV bravar, ali je brzo napredovao – posle šest meseci dobio je rešenje predradnika, pa nadzornika. U Službi održavanja Jame bio je sve do 1996., kada je prešao u Službu za bezbednost i zdravlje na radu RBB-a odakle je i otišao u penziju sa mesta referenta za bezbednost. -Iako nisam radio u direktnoj proizvodnji, mogu da pričam mnoge dogodovštine i lepe stvari vezane za jamski poziv. Posao jeste zanimljiv, pun je adrenalina, jer je specifično raditi pod zemljom. Nije jednostavno i nije za svakog, ljudi treba da se priviknu na to. Tokom mog radnog veka sretao sam ljude koji su se plašili jame i nisu hteli da silaze, dok su drugi, posle izvesnog vremena rada u njoj, stekli strah, pa su kasnije odustajali od tog posla. Rudarski poziv je skopčan sa opasnošću, uvek je potrebno da čovek pazi, bez obzira na to koliko dugo radi. Nikad se ne zna šta će se desiti – nekome na početku, a nekome posle mnogo godina – komentariše Milomir „hleb sa sedam kora“ i dodaje: -Iz vremena dok sam bio na održavanju ostalo mi je u sećanju kada smo radili na našim akumulatorskim lokomotivama. Postojala je ekipa koja je prepravila stare „vestinghaus“ lokomotive, ubacila nove delove u njih i usavršila ih. U Službi za bezbednost je drugačija borba – da se sačuvaju radnici od povređivanja. To je rad koji zahteva duže vremena i ne daje efekte odmah. Uspeli smo da posle mnogo vremena smanjimo broj povreda, što je i cilj te službe – sa 150 povreda godišnje (tokom 80-ih) u prethodnih četitri-pet godina sveli smo ih na desetak, i to mahom lakših, a ni one teške nisu bile tako strašne kao ranije. Mnogo je uspomena i utisaka o ljudima koje smo tada izvlačili, spasavali, pružali prvu pomoć, prebacivali do bolnice, a bilo je, nažalost, i smrtnih slučajeva. Samo upoznavanje radnika sa propisima i preventivni rad daju dobre rezultate. Mada su mi pretpostavljeni zamerali da sam mnogo strog, bolje je da ih uplašim na početku, kako bi shvatili ozbiljnost posla. U rudarskom poslu nema opuštanja – čovek stalno treba da bude na oprezu. Tu je stena koja se rastresa posle svakog miniranja. Oni miniraju na kraju svake smene i to što je bilo bezbedno u prethodnoj ne znači da će biti i u narednoj. Sve što je sumnjivo kod stenske mase koja visi, treba da se proveri, obori na vreme, kako ne bi pala na radnika. Budući da supruga još uvek radi a kćerka studira, Milomir planira da penzionerske dane potroši na sređivanju kuće u borskom naselju „Metalurg“. Suzana Đurić (TIR): Jedna greška može da napravi mnogo štete Status penzionera Suzana Đurić zvanično je stekla prvog januara ove godine, i to sa punim radnim stažom. U zasluženu mirovinu otišla je kao rukovalac sistema za otprašivanje u tzv. Hjustonu (komandna soba Topionice). – Ovo je veoma odgovoran posao, jer jedna ljudska greška može da napravi mnogo štete. Nekada, dok sam radila, činilo mi se da je loše i teško, a sada mi nedostaje posao. Zauvek ću pamtiti društvo, kolege s kojima sam delila sve probleme i neke zaista teške trenutke u životu. Mlađim kolegama bih poručila da budu složni, da ne cinkare jedan drugog, da se štite, jer to je važno – da uvek podele dobro i zlo. Pošto je nedavno postala baka, Suzana će svoje penzionerske dane svakako posvetiti unučetu. Grade Marković (TIR): Da mladi više poštuju starije Sa diplomom automehaničara Grade Marković je svoj radni vek počeo 1972. godine u ATP-u Teretni transport Bor. Tu se zadržao do 1981., kada je prešao u Livnicu bakra i bakarnih legura, gde je bio predradnik voznog parka, da bi 2010. nastavio u Transportu TIR-a kao mehaničar u radionici za održavanje vozila. – Dok sam bio u Teretnom transportu često sam išao na teren. Malo sam se mučio zbog toga, ali sam svuda proputovao i mnogo video. Međutim, kada si mlad ništa ti nije teško. U Livnici sam, uglavnom, brinuo o traktorima i viljuškarima, a u Transportu TIR-a o lokomotivama, kamionima. Posao je težak i odgovoran, ponekad i fizički naporan, jer podižemo menjač ili neki drugi deo. Ali, sve se zaboravi. Mladima bih poručio da više slušaju starije. Nekada je bilo drugačije – poštovao se brigadir, bilo koji stariji majstor. Sada toga više nema i mladi mora to da shvate i rade. Grade se već priprema za preseljenje u Svrljig, odakle je rodom, gde ima kuću i planira da živi. Ljubica Nujkić (Matično preduzeće): Srećna sam što sam radila u RTB-u Ljubica Nujkić, diplomirani ekonomista, zaslužila je penziju sa 37 godina radnog staža. Osim kraćeg perioda rada u filijali kragujevačke „Zastave“ u Boru, svoj radni vek od 1982. „vezala“ je za kombinat bakra. Godinama je radila u Službi finansija na mnogim poslovima, i to dosta odgovornim. – U zahtevu za penziju sam napisla: „Hvala na svemu! Srećna sam što u penziju odlazim iz jedne takve kompanije kao što je RTB Bor“. To sam napisala zato što mi je posao u Basenu omogućio da upoznam mnoge ljude, izgradim svoju ličnost, napredujem u službi. Imala sam priliku da se susretnem sa različtim sudbinama ljudi iz preduzeća koja su propadala. Sećam se 90-ih godina, u vreme kada su radnici RTB-a imali i platu, i topli obrok i prevoz, oni dolazili i pričali o svojim mizernim prinadležnostima. Bila sam prisutna i na mnogim sastancima u firmama koje su se privatizovale. Videla sam ponašanje tzv. gazde prema tim radnicima i to mi je bilo neshvatljivo. Zato ponavljam da sam veoma zadovoljna i srećna što sam radila u RTB-u. Dosadašnja posvećenost poslu omela je Ljubicu da više vremena provodi sa kćerkom koja sa porodicom živi u SAD. – Želim da odem tamo, da duže uživam sa dvema unukama, da putujem sa suprugom, uzgajam cveće i voće u selu. Branislava Stanisavljević (Matično preduzeće): Odgovornost i za „običan“ izveštaj Branislava Stanisavljević, sa srednjom stručnom spremom, prvo zaposlenje našla je u Opštini Bor. Posle godinu dana (aprila 1977.) usledio je prelazak u kombinat bakra. U poslovnici RTB-a u Beogradu radila je petnaest, a u Matičnom preduzeću dvadeset godina. – Komercijalana služba je obeležila moj radni vek, samo što su u poslovnici RTB-a to bili poslovi vezani za različite dozvole tadašnjeg Saveznog izvršnog veća, papire i dokumentaciju koja se pribavljala kada se kupovala oprema ili rezervni delovi. U Matičnom preduzeću prvo je bila nabavka na domaćem tržištu, pa izvoz, plan i analiza. Sve to sam prošla i sve je odgovorno – od „običnog“ izveštaja do kraja. Sve to neko koristi i greške ne sme da bude. Zadovoljna sam kolegama, okruženjem, mada je ranije bilo više druženja. U poslednje vreme tempo rada je mnogo brži, propisi su drugačiji, ima mnogo novih stvari, pa stalno mora da se uči. Branislava sa osmehom na licu završava priču da joj je kćerka već isplanirala kako će provoditi penzionerske dane i našla joj novo zanimanje – „baba-siterka“. Miroslav Tkačenko (RBM): Dajmo šansu mladima -U penziju sam otišao na vreme, sa punih 40 godina staža, mesecom i 13 dana preko, i nije mi žao. Svoje sam odradio pošteno. Sada je na mladima red, da rade i dokazuju se na poslu onako kako smo, kada smo bili njihovih godina, to radili mi – kaže kv mašinbravar Miroslav Tkačenko – Kolja (55), više nego zadovoljan prvim penzionerskim danima koje uglavnom provodi u Majdanpeku. -Još su mi sveža sećanja na 20. oktobar 1977. godine i prvi radni dan u mašinskoj radionici PUS-a, gde sam radio sve do 2006. godine, na prvog majstora Kostu Kaprica i sve one koji su došli posle njega. Svi su tražili da se posao obavi brzo i kvalitetno – kaže Kolja i dodaje da će posebno pamtiti sjajnu ekipu majstora sa kojima je radio u Novom servisu. i koji bi kada je od je prilika to zahtevala znali da kažu “idemo” i da tako složno, sa puno znanja, uvažavanja, brzo i precizno i najteže zadatke znali da obave u rekordnom roku – Ma, pravi šampioni. Nije bilo posla koji nismo uspevali da obavimo baš onako kako je trebalo. Od montaže teške rudarske mehanizacije, preko remonta do opravki. Prve penzionerske dane Kolja provodi odmarajući se i, kako kaže, u dobrom raspoloženju. Jelica Blagojević (RBM): Čast je raditi u dobrom kolektivu Jelica Blagojević je u Rudniku bakra Majdanpek stekla 39 godina i nekoliko dana radnog staža pre nego što je odlučila da radni status zameni penzionerskim i tako dobije više vremena za porodicu, decu i unuke uz koje najradije provodi prve penzionerske dane. -Moje prvo i poslednje radno mesto je Rudnik bakra Majdanpek. Bila mi je čast i zadovoljstvo da radim u ovako dobrom preduzeću – kaže uvek nasmejana i dobro raspoložena Jelica. – Bilo je i lepih i teških trenutaka. Najteži period je bilo vreme rata, 1999. godina, ali izuzetno sam ponosna da i tada, kada su bombe padale i kada su nam bile nametnute sankcije, naš rudnik nije prestao da radi. Čak, imali smo izuzetno dobre rezultate, a meni je to davalo snagu i optimizam za još bolji rad. Jelica Blagojević je u Rudniku bakra počela da radi 1977. godine u pogonskoj laboratoriji u Flotaciji kao laborant, a nakon što je završila višu školu, kao inženjer tehnolog radila je u službi zaštite: – Čitav svoj radni vek pamtim po lepom. Radila sam sa sjajnim ljudima, imala zadovoljstvo da i kolege i rukovodioci budu posvećeni napretku preduzeća. Raduje me da i sada Rudnik bakra Majdanpek ima sjajne ljude koji mogu da odgovore najvećim izazovima, da mladi i ambiciozni imaju i volje i energije koja je potrebna za razvoj i napredak. J. Stanojević S. Vukašinović
.jpg)
