Izvor: Politika, 15.Jul.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbiji se isplati da zadrži Bor
Predlog za razmišljanje: Vlasnik RTB Bor može da proda svoju trogodišnju proizvodnju bakra, ili njen deo, po danas garantovanim cenama i da dobije kredit od 400 miliona dolara neophodan da se kombinat postavi na zdrave noge
Mlade, mineralnim blagom bogate, države koje su širom otvorile vrata stranim ulaganjima u rudarstvo čine, svesne brzopletosti svoje odluke, sve što mogu da zadrže vlasništvo u rudnicima od kojih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su neki, maltene, u završnim fazama izgradnje.
Ubrzo nakon propasti drugog tendera za privatizaciju i oživljavanje RTB Bor počelo se govoriti o novom pristupu tom poslu. Odlučeno je da se traži strateški partner koji bi samofinansirajući oživljavanje kombinata postao njegov ubedljivo većinski vlasnik (SPVV). Pa je još odlučeno da se SPVV ne traži na, kao do sada, buvljoj pijaci, već isključivo među kompanijama koje zadovoljavaju uslov da imaju i rudnike i topionice, što će reći u prvoj ligi rudarsko-metalurških kompanija. Bez iole sumnje, koncept je dobar. Pretpostavimo da je i plodonosno izvodljiv, ali savest nalaže da se proveri da li je, u današnjim uslovima, i najbolji mogući.
Na Sedmoj svetskoj konferenciji o bakru koja je održana od 8. do 10. aprila ove godine u Santjagu, Čile, kako za pultovima sala, tako i u ostalim hotelskim prostorijama i van njih, najdominantnija tema je bila cena tog metala. Preciznije, analiziralo se sve što je uticalo na njeno ponašanje u prošlosti i sve što se može desiti od sada da bi se što preciznije i sa maksimumom uverenja (i minimum rizika) prognozirala njena budućnost.
Da aktivno ljudsko pamćenje najčešće ne ide više od desetak godina unazad, pokazala je zatečenost svih stručnjaka skokom cena metala 2005. godine, kada je nominalna cena bakra od 3.680 dolara po toni premašila cenu 2.930 dolara iz 1995. godine. Razlog za najnoviji skok cene je nađen u „otkriću” da je u dve najmnogoljudnije zemlje na svetu, Kini (1,3 milijarde stanovnika) i Indiji (1,1 milijarda) započelo stvaranje potrošačkog društva pa je potrošnja metala u njima počela da raste brže nego što se očekivalo.
Prvi put, takođe, na tom skupu se govorilo i o značajnoj ulozi, koju u potražnji za bakrom imaju skoro nemerljivo bogati „hedž”fondovi. Ti fondovi nemaju nikakvu drugu namenu sem namere da, preprodajući kupljenu robu, gotovo nikada je i ne videvši, zarade ogromne sume. Druga važna karakteristika tih fondova jeste kupovina i prodaja buduće proizvodnje. Jedino zakonom (SAD) propisano pravilo koje reguliše te fondove jeste da u njih mogu da ulažu isključivo izuzetno prebogati igrači. Podsećanja radi, najveću „platu” 2007. godine, celih 3,7 milijarde dolara, imao je Džon Polson, menadžer jednog od „hedž” fondova.
Na svetskim berzama metala, od kojih je najpoznatije ono u Londonu (London Metal Exchange), kupoprodaja metala bilo kojeg dana se ne obavlja samo za taj dan već i za dane, mesece i godine u budućnosti.
Ništa, dakle, ne može sprečiti jedinog vlasnika RTB Bor da sada proda svoju trogodišnju proizvodnju bakra, ili njen deo, po danas garantovanim cenama i time prebrodi jedinu prepreku koja stoji između njega i finansijskih institucija od kojih bi da dobije kredit od 400 miliona dolara neophodan da se kombinat postavi na zdrave noge.
Jednostavno, sadašnji vlasnik može unapred da proda 100 odsto svoje trogodišnje proizvodnje. Ilustracije radi, to može biti proizvodnja od prvog jula 2008. godine do 30. juna 2011, na Londonskom tržištu metala, ili, još poželjnije, da tu prodaju uradi bilateralno, direktno, sa kupcem na, u svetu već dokazano, valjan način. Interesantno je da Kina već godinama, zaobilazeći tržišta metala, unapred kupuje robu garantujući cenu direktno od kupaca – metale na primer – koji će tek biti proizvedeni.
Strateški partner RTB Bor, znači, može biti i kupac metala (SPKM). Šta dobija RTB Bor i njegov vlasnik, narod Srbije, njen živalj, u tom slučaju? Dobija li više ili manje no u slučaju da je narod Srbije njegov manjinski vlasnik, da vlada, u ime naroda, prihvati strateškog partnera sa većinskim vlasništvom (SPVV)?
Prihod ostvaren od prodaje po ugovorenim cenama sa SPKM (neka to budu pomenute cene Londonske berze metala) i količinama (neka početna bude trenutna proizvodnja RTB od 1.500 tona mesečno, a krajnja 5.000 tona mesečno), iznosiće 1,1 milijardu dolara. Troškovi ukupne trogodišnje proizvodnje od 120.000 tona katodnog bakra biće 500 miliona dolara pa će neto proizvodna zarada od 600 miliona dolara biti 1,5 veća od zajma (400 miliona dolara) neophodnog za punu rehabilitaciju RTB.
Zajam na normalnih 10 godina, znajući da je RTB obezbedio prihod, i profit od kojeg se zajam može vratiti, ako treba i pre no što se potroši, finansijske institucije će dati bez ikakvih zakeranja.
Po cenama, troškovima i proizvodnji dostignutim 30. juna 2011, RTB Bor će ostvarivati godišnji proizvodni profit od 325 miliona dolara.
A on, RTB Bor, trajaće, na dobrobit svog vlasnika, ko god to bio, još najmanje 50 godina.
Ako su prognoze najboljih analitičara na svetu valjane, verovatnoća da će cene metala do 30. juna 2011. biti znatno veće ili manje od današnjih je nevelika. Stručnjaci su ipak skloniji da prognoziraju da će biti manje. Ako budu, bez obzira na to koliko veće, svi će biti zadovoljni, ali to neće zaustaviti, naravno šuplju – neosnovanu kritiku opozicije: Zašto je vlada prodala proizvodnju po toliko i toliko miliona dolara nižoj ceni?
Ako cene budu niže, nijedna strana neće imati razloga da bude dobrano uznemirena: finansijska institucija koja je dala zajam, jer je RTB u stanju da otplati celokupan desetogodišnji kredit (za samo tri godine od dobijanja!); RTB, ako odluči da to i uradi, jer će mu podebele pare preteći; kupac jer je obezbedivši neophodan mu materijal za proizvodnju istu unapredio i postao konkurentniji na tržištu.
Mnogostruka superiornost principa SPKM nad principima većinske SPVV ili potpune prodaje (prethodna dva tendera) nedvosmisleno pokazuje kojim putem treba ići.
Vreme je ovde zaista vrlo, vrlo skupo pa se nikako ne sme ni najmanje traćiti.
-----------------------------------------------------------
Država na trećem tenderu
Pošto se sa privatizacijom RTB Bor onomad, 30. aprila, po treći put za dve godine došlo na početak, bio bi veliki greh ne analizirati taj proces u svetlu novih saznanja i događanja u industrijskoj grani u kojoj je RTB danas marginalan ili preciznije, odsutan, dok je nekada, u ne tako davnoj prošlosti, bio veoma značajan član. Da li je privatizacija, na bilo koji način, pravo i najbolje rešenje?
Današnja situacija zahteva preispitivanje te odluke. Ad hok odluka da se „ide sa strateškim partnerom” gde bi on, samofinansirajući oživljavanje kombinata, postao njegov ubedljivo većinski suvlasnik, jeste rešenje koje mora biti podržano makar jednom sveobuhvatnom analizom.
Do 2000. godine iz rudnika kombinata je otkopano 660 miliona tona rude u kojoj je bilo pet miliona tona bakra, 280 tona zlata i 1.300 tona srebra. O proizvodnji od 2000. do danas (oko 35 miliona tona rude) ne vredi trošiti reči.
Kako kombinat stoji sa rudom danas? Ruda je detaljno ispitana stenska masa iz koje se, dokazano, može po tržišnim parametrima i znanim i oprobanim tehnološkim procesima proizvesti korisni sastojak (bakar i nusprodukti u slučaju RTB) uz finansijsku dobit. Resurs je nedovoljno istražena stenska masa koja može ali ne mora postati ruda. Po javnosti dostupnim podacima (tenderi i drugo) resursi kombinata iznose oko 2,2 milijarde tona (1,6 pogodno za površinsku i 0,6 za jamsku eksploataciju) u kojima je sadržano 9,1 milion tona bakra, 350 tona zlata i 2.600 tona srebra. Na pitanje koliko će od ovih resursa postati ruda, iskustveni odgovor je: više od 60 odsto, ili, oko jedna milijarda tona rude pogodne za površinsko otkopavanje u kojoj će biti oko 3,3 miliona tona bakra, 130 tona zlata i 1000 tona srebra. Uzgred, to je dovoljno da se za 50 godina otkopava onoliko rude u godini koliko je kombinat otkopavao u svojim zlatnim godinama, dekadi od 1981. do 1990. Isti toliki, ako ne i veći procenat resursa pogodnih za jamsku eksploataciju će, vrlo verovatno, nakon detaljnih i nekoliko godina dugih dodatnih istražnih radova postati ruda. Ovi podaci svrstavaju RTB, svetskim razmerama mereno, u značajan rudarsko-industrijski centar.
Sadržaji metala u rudama širom sveta sa protekom vremena opadaju. Nivo sadržaja metala u rudnicima kombinata RTB Bor je praktično identičan sadržajima metala u rudnicima koji upotrebljavaju identičnu tehnologiju u SAD, Kanadi, Kazahstanu..., zemljama značajnim proizvođačima bakra.
Da vidimo sada koliko bi koštalo podizanje kombinata na zdrave noge, proizvodnju od 60.000 katodnog bakra godišnje. Na Svetskoj konferenciji o bakru druga po redu dominantna tema bili su investicioni troškovi za otvaranje novih rudnika. Investicije za izgradnju rudnika, bez topionica i rafinerija, širom sveta se kreću od 10.000 do preko 20.000 dolara po godišnjoj toni kapaciteta proizvodnje bakra.
Investicije u RTB po toni godišnjeg kapaciteta bakra su dva ili više puta niže nego bilo gde drugde u svetu. Ta prednost se gubi ako investitor mora da da još toliko za kupovinu vlasništva. I tu leži problem koji su dosadašnji kupci imali. Investicije i krediti se dupliraju, pa su banke, notorni konzervativci, sasvim normalno, odbijale da im pozajme novac kako bi ih finansirali. Problem će imati i potencijalni strateški partner i ako ulaže novac samo u investicionu izgradnju, jer sa time postaje vlasnik samo dela proizvodnje.
Taj problem ne može da ima samo sadašnji vlasnik RTB jer on, uz istu pozajmicu (kredit) neophodnu za investicije, ostaje i dalje njegov jedini vlasnik. Njemu treba upola manje para po jedinici proizvodnje da pozajmi nego bilo kom drugom, bio to kupac na tenderu sličnom prethodnim ili „strateški” partner, kako se sada spekuliše.
Šta to može da spreči vlasnika RTB da preuzme u svetu nebrojano puta dokazano uspešan model finansiranja kapitalne izgradnje? Zar je država Srbija kreditno manje pouzdana od dosadašnjih ili budućih pobednika, ili „pobednika” tendera?
Žarko T. Nikić
[objavljeno: 16/07/2008]
.jpg)
