Izvor: MC Bor, 15.Sep.2017, 14:54 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SEĆANJA 15. SEPTEMBAR: OSLOBOĐENjE KAJMAKČALANA 1916. i Proboj Solunskog fronta 1918
Bor, 15.09.2017.
Povodom 15. septembra Dana proboja Solunskog fronta vojske Kraljevine Srbije, 9. septembra dana sećanja na stradanje Timočke divizije 1914. godine u Sremu i povodom 105. godišnjice Prvog balkanskog rata, Društvo za negovanje slobodarskih tradicija Srbije Bor, Savez rezervnih vojnih starešina i organizacije civilnog društva Bora obeležile su ove značajne datume i dogadjaje i odali počast svim poginulim ratnicima palim za čast i slobodu Srbije.
>> Pročitaj celu vest na sajtu MC Bor << />
Komanda za razvoj Timočke brigade koja se nalazi u Zaječaru u kasarni „Nikola Pašić“ održala je tehnički zbor i prikazala deo svog naoružanja i opreme.
Bila je to prilika da i mladi prozbore o ovim dogadjajima
Srpski vojnik bio je nadahnuće mnogim značajnim ljudima s početka 20. veka da o njima govore s poštovanje.
Franše d’Epere, francuski maršal: „To su seljaci skoro svi, to su Srbi, tvrdi na muci, trezveni, skromni, to su ljudi slobodni, nesalomivi, gordi na sebe i gospodari svojih njiva. Ali, došao je rat. I eto kako su se za slobodu zemlje ti seljaci bez napora pretvorili u vojnike, najhrabrije, najistrajnije, najbolje od svih. To su te sjajne trupe, zbog kojih sam gord što sam ih ja vodio, rame uz rame sa vojnicima Francuske, u pobedonosnu slobodu njihove otadžbine…”
Robert Lesing, ministar spoljnih poslova SAD: „Kad se bude pisala istorija ovog rata njen najslavniji odeljak nosiće naziv Srbija. Srpska vojska je učinila čuda od junaštva, a srpski narod pretrpeo je nečuvene muke i takvo požrtvovanje i hrabrost ne mogu proći nezapaženo – oni se moraju nagraditi.”
Vinston Čerčil, ministar britanske mornarice: „Što se tiče Srbije ona se zaista borila očajnički i slavno, sa strašnim posledicama po sebe…”
Pol de Šanel, predsednik francuskog parlamenta: „Posle Turske – Bugarska, posle Bugarske – Austrija, Srbi su u Beogradu. Mi se ponosimo što smo bili na strani ovih heroja za vreme njihovog trogodišnjeg izgnanstva i ratovanja.”
Alfred Kraus, austrijski general: „Ovom prilikom treba napomenuti da smo upoznali Srbe kao valjane neprijatelje. Ja sam ih uvek smatrao kao vojnički najjače od svih naših neprijatelja. Zadovoljni sa malim, lukavi, osobito pokretljivi, dobro naoružani, vešti u korišćenju zemljišta, vrlo dobro vođeni, oni su našim trupama zadavali mnogo više teškoća od svih ostalih.”
Viljem Drugi, nemački car, u telegramu bugarskoj Vrhovnoj komandi: „Šezdeset dve hiljade srpskih vojnika odlučilo je o ishodu rata. Sramota!”
OSLOBOĐENjE KAJMAKČALANA 1916.
Stazom smrti i neopisive patnje srpski vojnici su napustili otadžbinu u zimu 1915. godine. Na toploti grčkog i afričkog sunca život se vratio u izmučena tela, ruke su dovoljno ojačale da podignu pušku, da zamahnu bajonetom. Nahranjeni i obučeni, ponovo su se našli na frontu, željni bitke, željni OTADŽBINE.
U septembru 1916. pred srpskim vojnicima je stajao ogroman izazov. Ogroman kao planina. I to ne bilo koja, već 2,525 metara visoka planina Nidža, na granici Grčke i okupirane Srbije. Srpski rovovi su bili ukopani nekoliko stotina metara ispod vrha, zaklonjeni senkom planine, sa stalnim pogledom na preteće cevi bugarskih topova. Na planinskom vrhu se uzdizao “Borisov grad”, utvrđenje sačinjeno od nepreglednih redova rovova, mitraljeskih gnezda i skrivenih haubica. Bugari su ga nazvali po svom caru, jer su smatrali da je neosvojiv. Za Srbe, pogleda stalno uprtog u nebo, strašni planinski vrh Kajmakčalan bio je “KAPIJA SLOBODE“. Na tim stenama je počinjala Srbija, na tim padinama okićenim bodljikavom žicom bio je prag otadžbine.
Vrhovna komanda je naredila juriš 12. septembra. Osamnaest dugih dana Kajmakčalan nije bio deo ovog sveta, njegovi visoki vrhovi spustili su se u srce pakla. Nebrojeno puta srpski vojnici su jurišali, telima punili rovove, golim rukama kidali bodljikavu žicu i ostajali da vise razapeti na njoj, pokošeni mitraljeskim rafalom. Vojnici su pričali da je na vrhu vladao toliki haos da se teško razaznavalo ko se sa kim bije. Zato su skidali bajonete sa pušaka, uzimali ih u golu ruku, a drugom bi držali šlem na glavi, jer je on bio sve što ih je razlikovalo od bugarskih vojnika.
Konačno, 30. septembra vetar je oterao maglu sa planiskog vrha. Bio je niži za četiri metara, raznesen granatama srpske artiljerije. Utvrđenje je bilo u ruševinama. Na centru se vijorila srpska zastava. Okolni vrhovi su još bili posednuti Bugarima, koji su gađali srpske položaje, nadajući se da će ponovo preoteti vrh. Uzalud. Nije bilo te zemaljske vojske koja je sa tog hladnog kamena mogla oterati srpske vojnike. Seljaci iz daleke Šumadije, sa obala Drine, sa zlatnih ravnica kraj Skoplja…dolazili su do granične linije na vrhu, padali na zemlju i zasipali je poljupcima i suzama u koje je stala ljubav koju su prema otadžbini, slobodi, rodnim livadama, selima, domovima i bližnjima nosili, gde god da ih je život bacio.
U narednim danima čitava planina je pala u srpske ruke. Bugari su bežali u haosu, ostavljajući za sobom artiljeriju, namirnice, prazne rovove.Nije bilo vraćanja unazad, samo još korak više i korak bliže domovini, rodnom selu, ženama i deci koja su ih godinama željno iščekivala. Pao je i Bitolj, prvi oslobođeni grad u Srbiji. Prva stopa zemlje bila je slobodna. Tela mrtvih vojnika su pokupljena i smeštena u kosturnici na vrhu planine. Tamo gde im je i mesto. Na Kapiji slobode koju su svojim životom otvorili.
Posle rata na Kajmakčalanu je podignuta mala kapela i spomen obeležje srpskim herojima. U kapeli je smešten ćup u koji je položeno srce Arčibalda Rajsa. Švajcarac je zavoleo Srbe kao sopstveni narod, divio se herojima Kajmakčalana sa kojima je delio dobro i zlo i ostavio u amanet da mu srce zauvek leži sa njima. Želja mu nije ispunjena, jer su tokom Drugog svetskog rata Bugari srce ukrali, odneli ga i bacili neznano gde.
ZEJTINLIK – SRPSKO VOJNIČKO GROBLJE
Srpsko vojničko groblje na Zejtinliku se nalazi u Solunu i u njegovom sklopu su smešteni grobovi srpskih, francuskih, italijanskih, engleskih i ruskih vojnika poginulih u borbama i proboju Solunskog fronta u Prvom svetskom ratu.
Kompleks groblja je podignut na prostoru na kome se od 1916. godine nalazila Glavna vojna poljska bolnica srpske vojske, u sklopu koje je nastalo i groblje za preminule koje je vremenom preraslo u današnji kompleks.
Pogledaj vesti o: Bor, Vojska Srbije
.jpg)
