Izvor: Politika, 01.Okt.2014, 15:03   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Prijateljstvo koje je zadivilo Srbiju

Marijana Milosavljević je donirala bubreg najboljoj prijateljici Ivani Janković koja je bila životno ugrožena

Pri­ja­telj­stvo iz­me­đu no­vi­nar­ki Iva­ne Jan­ko­vić i Ma­ri­ja­ne Mi­lo­sa­vlje­vić, ko­je je za­po­če­to pre vi­še od dve de­ce­ni­je u re­dak­ci­ji ne­delj­ni­ka „NIN”, kru­ni­sa­no je tran­splan­ta­ci­jom bu­bre­ga pro­šlog utor­ka u Tur­skoj. Ka­da su Iva­ni, na­kon vi­še­de­ce­nij­ske >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bor­be sa di­ja­be­te­som ot­ka­za­li bu­bre­zi, a le­ka­ri joj sa­op­šti­li da je tran­splan­ta­ci­ja je­di­na šan­sa da pre­ži­vi, Ma­ri­ja­na ni za tre­nu­tak ni­je ima­la di­le­mu šta tre­ba da uči­ni…

– Od­lu­ku da Iva­ni po­klo­nim bu­breg do­ne­la sam pre če­ti­ri go­di­ne, ka­da su mo­joj pri­ja­te­lji­ci po­če­li da ot­ka­zu­ju bu­bre­zi. Iva­na je bi­la pro­tiv i re­kla je da že­li da ži­vi dok joj je su­đe­no. Ka­da joj je ovog pro­le­ća po­ne­sta­lo sna­ge za ži­vot, ja sam uze­la stva­ri u svo­je ru­ke – kaže Marijana Milosavljević.

Uz po­moć pri­ja­te­lja i ko­le­ga iz Udru­že­nja no­vi­na­ra Sr­bi­je Ma­ri­ja­na je po­ve­la ak­ci­ju za pri­ku­plja­nje po­mo­ći, s ob­zi­rom na to da RF­ZO ne po­kri­va ova­kve in­ter­ven­ci­je, a za ope­ra­ci­ju i tro­ško­ve le­če­nja bi­lo je po­treb­no pri­ku­pi­ti 30.000 evra. 

Ak­ci­ja UNS-a tra­ja­la je dve ne­de­lje to­kom ju­la, a za­hva­lju­ju­ći po­mo­ći ko­le­ga, pri­ja­te­lja, gra­đa­na, me­di­ja, kom­pa­ni­ja i or­ga­ni­za­ci­ja ko­je su se oda­zva­le ovoj hu­ma­ni­tar­noj ak­ci­ji, pri­ku­pljen je neo­p­ho­dan no­vac za od­la­zak u ino­stran­stvo, tro­ško­ve ope­ra­ci­je i po­sto­pe­ra­tiv­ni tret­man. Iva­na i Ma­ri­ja­na ot­pu­to­va­le su u Tur­sku 15. sep­tem­bra. Iva­ni je tran­splan­ti­ran bu­breg pro­šlog utor­ka u Tur­skoj i ona se u bol­ni­ci u Bur­si opo­ra­vlja od zah­tev­ne in­ter­ven­ci­je. Njen do­nor i pri­ja­te­lji­ca Ma­ri­ja­na Mi­lo­sa­vlje­vić iza­šla je iz bol­ni­ce pro­šlog pet­ka, ali je i da­lje pod sva­ko­dnev­nom le­kar­skom kon­tro­lom. Iva­nin opo­ra­vak tra­ja­će ma­lo du­že i za­vi­si­će od br­zi­ne sa ko­jom nje­no te­lo bu­de pri­hva­ta­lo no­vi or­gan. Dok­to­ri ko­ji bri­nu o zdra­vlju dve pri­ja­te­lji­ce po­tvr­di­li su da nji­hov opo­ra­vak te­če po pla­nu i da bi u Sr­bi­ju mo­gle da se vra­te za de­se­tak da­na.

Ka­da se pri­se­ća mo­men­ta u ko­me je do­ne­la od­lu­ku da Iva­ni po­klo­ni bu­breg, Ma­ri­ja­na ka­že: 

– Ja od­u­vek ži­vim sa pi­ta­njem: „Ako bih zna­la da sa­da od­la­ziš, ka­ko bi se ose­ća­la?” Ka­da sam bi­la mla­đa, bi­lo je pri­sut­no ve­li­ko ža­lje­nje zbog sve­ga što sam hte­la, a ni­sam sti­gla da ura­dim. Po­sled­nje dve de­ce­ni­je znam da sam ži­ve­la ži­vot ka­kav sam iza­bra­la. Či­ni mi se da ni­ka­da ni­sam iz­ne­ve­ri­la se­be i svo­ja uve­re­nja bez ob­zi­ra na po­sle­di­ce i već du­go na pi­ta­nje sa po­čet­ka mo­gu da ka­žem „Mo­žeš da odeš sa mi­rom.” Što se pri­ja­telj­stva ti­če, od­u­vek mi se či­ni­lo da je je­di­no va­žno da se u pri­ja­te­lja mo­žeš uzda­ti. Iva­na je uvek bi­la tu – i ka­da mi je bi­lo naj­te­že i ka­da sam zna­la da se ona lič­no ne sla­že sa ne­kim mo­jim po­stup­kom. Bi­lo je do­volj­no što je tu za me­ne i što me raz­u­me. Ako se pri­ja­telj uzda u pri­ja­te­lja, če­sto sam se pi­ta­la ka­kva je ko­rist od pri­ja­te­lja ko­ji je ku­ka­vi­ca. La­ko je sa­ža­lje­va­ti bli­žnjeg svog, tre­ba po­mo­ći – ka­že Ma­ri­ja­na i do­da­je: „Ku­ka­vi­ce su svi­ma pri­ja­te­lji, to sam na­u­či­la. A znam da ni­sam svi­ma pri­ja­telj, da su mi uvek bi­li sum­nji­vi oni ko­ji su sva­či­ji pri­ja­te­lji. Ja sam iz­gu­bi­la pu­no pri­ja­te­lja u ži­vo­tu – mno­gi su oti­šli pre­ra­no sa ovog sve­ta, du­bo­ko ra­nje­ni, kao što je to bio Zo­ran Ma­mu­la i znam da ne­ma za­do­volj­stva u nad­ži­vlja­va­nju onih ko­je vo­liš. I eto za­to, naj­ma­nje što sam mo­gla da joj dam bu­breg, jer je ona me­ni pret­hod­no da­la sve”, iskre­no pri­ča Ma­ri­ja­na.

Ona se pri­se­ća epi­zo­de u ko­joj je sa Iva­nom oti­šla na In­sti­tut za tran­sfu­zi­ju gde su le­ka­ri od­re­đi­va­li po­du­dar­nost tki­va bu­bre­ga i tom pri­li­kom usta­no­vi­li da se tki­va da­va­o­ca i pri­ma­o­ca bu­bre­ga po­du­da­ra­ju sa­mo u jed­nom, naj­ma­nje va­žnom seg­men­tu. „Ta­da sam sklo­pi­la do­go­vor sa tur­skim le­ka­ri­ma da ću da­ti bu­breg bi­lo kom gra­đa­ni­nu Tur­ske, ali uz uslov da oni obez­be­de bu­breg za Iva­nu. Me­đu­tim, na­kna­de ana­li­ze ko­je su oba­vlje­ne u bol­ni­ci u Tur­skoj po­ka­za­le su da se po­du­da­ra­mo čak u tri naj­va­žni­ja seg­men­ta. To mi je bi­la po­tvr­da da sam se ro­di­la da bih njoj po­mo­gla”, ka­že Ma­ri­ja­na Mi­lo­sa­vlje­vić.     

Iako je ceo rad­ni vek pro­ve­la u no­vi­nar­stvu, Ma­ri­ja­na Mi­lo­sa­vlje­vić tre­nut­no ra­di u Agen­ci­ji za bor­bu pro­tiv ko­rup­ci­je. Svo­ju no­vi­nar­sku ka­ri­je­ru po­če­la je na Ra­dio In­dek­su, a na­sta­vi­la u Ra­dio Be­o­gra­du, „NIN-u” i „Po­li­ti­ci”. Ro­đe­na je 1966. u Knja­žev­cu, a di­plo­mi­ra­la na De­fek­to­lo­škom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du 1991. go­di­ne.

----------------------------------------------------------

Nemam reči da opišem Marjaninu ljudskost

Dijabetes me prati od 18.godine života. I zbog te duge, dosadne, iscrpljujuće bolesti sam često bila i malodušna i pomišljala kako sve to nema smisla. Ali moram da kažem da me je iskreno dirnula briga, pažnja prijatelja, rodbine i mnogih ljudi za koje nisam znala ali su mi pomogli. A moja prijateljica Marijana je pravo čudo od humanosti i čini mi se da ne postoji nijedna adekvatna reč, koja bi opisala i to prijateljstvo i tu ljudskost, kaže Ivana Janković.

Ka­ta­ri­na Đor­đe­vić

objavljeno: 01.10.2014.

Nastavak na Politika...