Izvor: Kolektiv.co.rs, 06.Mar.2015, 14:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Predstavljamo žene RTB-a Bor: Simka Ibrahimović, kriveljski kop
Pogled kroz Simkino prozorče
Sve vreme dok komadi rude pristigli na prvo usitnjavanje, uz tresak i prašinu, klize u čeljusti drobilice, Simka Ibrahimović stoji kraj zatvorenog prozorčeta komandnog pulta sa prstom na dugmetu spremna da sve to momentalno zaustavi ukoliko se pojavi prevelik komad koji preti da zaglavi ili ošteti drobilicu
KOP „KRIVELj“. – Simka Ibrahimović, pultista na primarnom drobljenju površinskog kopa „Veliki Krivelj“, i njene četiri koleginice koje (po smenama) primaju rudu sa kopa na prvo usitnjavanje, među prvima znaju i koliko su rudari toga dana bili vredni. Svaki damper sa rudom koji stigne do primarne drobilice najpre „uđe“ u njihovo blokče, u rubriku bagera koji ih tovari. Zapišu broj kamiona i vreme kad je stigao, a onda se, na njihov znak, preko 200 tona bakronosnih stena saspe u grlo moćne drobilice koja je „skrcka“ na komade ne veće od 17 santimetara. Sve vreme dok komadi, uz tresak i prašinu, klize u čeljusti drobilice, Simka stoji kraj zatvorenog prozorčeta sa prstom na prekidaču. Spremna je da sve to trenutno zaustavi ukoliko se pojavi nešto sumnjivo ili prevelik komad koji preti da zaglavi drobilicu.
–Ovde sam već deset godina – kaže Simka. – Posao mi je da pratim istovar kamiona i kako materijal dalje ide na trake. Radim u sve tri smene a treća je, naravno, najteža, pogotovo pred zoru. Materijal iz drobilice pada u bunker, pa preko člankastog dodavača ide na sistem traka koji je odvoze na deponiju, a mi, prateći istovar kroz ovo prozorče i signale na pultu, gledamo da ne dođe do zaglave, da ne upadne neko gvožđe u drobilicu (zub bagera ili neka navlaka). Najbolje je kad nešto od toga primetimo još u kamionu, pa vozaču radio-stanicom javimo da to izbaci negde van. Ako već dospe u drobilicu, onda je odmah zaustavljamo da ne dođe do veće zaglave ili havarije. Onda te komade vadimo pomoću kuke i krana, a ako i tako ne može, onda na scenu stupaju mineri. Dolaze palioci, buše komad, stavljaju eksploziv, skidamo prozore, napuštamo prostoriju i stena se razbije.
Simka je zadovoljna svojim radnim mestom, a glavna briga joj je posao za sina koji upravo završava mašinstvo u Nišu. Stigao je do diplmskog, a ona bi, isto kao i on, volela da ostane u svom rodnom gradu. „Školovala sam ga bez oca – dodaje setno. – Moj suprug je imao tešku povredu u Jami 1988. godine i od posledica je umro 2004. godine. Bila bih presrećna, kao i svaki drugi roditelj, da i moje dete nađe posao u našoj velikoj firmi.“
Pošto je kraj smene, zvoni telefon i Simka raportira koliko tura je bilo sa kog bagera. Potom, nešto vedrija, odgovara na naše pitanje kako se njih pet slažu sa kolegama i kako slave Osmi mart: „Ma odlično, mi smo im glavne, bez nas nema ništa. Osmi mart obično prođe radno, ove godine ću ga „slaviti“ u trećoj smeni. Pažnja, ipak, ne izostane. Sindikati obično o tome vode računa, a dosta toga zavisi i od samog poslovođe“.
Pogledaj vesti o: Bor
