Izvor: Kolektiv.co.rs, 07.Mar.2015, 19:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Predstavljamo žene RTB-a Bor: Dragana Mikić, borska flotacija
Radimo i mlade učimo
Posao flotera ne može da se nauči za dan-dva i zato, koliko se borimo da iz jamske rude i stare šljake izvučemo više bakra, toliko nastojimo da mlade uvedemo u tajne ovog posla. -Ne volim stolicu, telefon, papire i tražila sam da se vratim u pogon gde posle 20 godina rada mogu da “pokrijem” svako radno mesto – kaže Dragana Mikić, smenski inženjer u borskoj flotaciji, jedno vedro lice u sumornoj hali
BORSKA FLOTACIJA. – Kada je prvog marta 1995. godine kročila u Borsku flotaciju kao jedan od najboljih studenata svoje generacije sa borskog Tehničkog fakulteta, Dragana Mikić, diplomirani inženjer neorganske tehnologije, nije bila sigurna da će u tom sumornom zdanju ostati dve decenije. Još manje je verovala da će mirne duše propustiti nekoliko prilika da se iz prljavog pogona smesti u neku kancelariju. Ni polugodišnji “izlet” u komercijalu (1999/2000.) nije je otrgao iz najstarijeg basenskog pogona u kome je bila rukovodilac proizvodnje, pa tehnički, a sada smenski inženjer. A, u vlažnoj polumračnoj hali iz 1957. godine, kojoj su NATO-bombe izbile poslednja stakla a vetrovi otvorili bezbroj rupa na krovu – isto je kao i napolju. Duva, prokišnjava, ledi se i puni maglom. – Radim po smenama – kaže Dragana. – Ove zime treća smena je najteža jer smo gotovo pod vedrim nebom. Srušena su dva zida, nema krova. Kad veje sneg, mašine su zatrpane do pola, smrzavaju reagensi… Ali, nadamo se da ćemo narednu zimu dočekati u novom, modernom pogonu.
Dobro obučena, sa šalom oko vrata i crvenim šlemom na glavi – ali vedra, nasmejana i orna za razgovor – Dragana nas, u potrazi za malo tišine, vešto provodi uskim stepenicama i natrulim platformama do komandnog pulta. I, dok se četiri mlina gromoglasno trude da iz jamske rude i stare šljake “izbiju” poslednje čestice bakra, nedaleko, u staroj hali gradi se nova. Čelična konstrukcija koja će nositi novi, vertikalni mlin za usitnjavanje šljake iz nove topionice već je spremna, stići će i nove mašine, pumpe, kompjuteri. U takvoj mešavini starog i novog, blatnjavog i sveže ofarbanog, zdravog i procurelog, Draganina sedmočlana smena bije bitku za svaku tonu bakra i ne očekuje da joj bude lakše jer: “Malo nas je – kaže ona. – Evo, sad su u pogonu četiri radnika, poslovođa, koleginica na pultu i ja kao smenski inženjer”. Pritom dodaje:
– Ne volim kancelariju, ne volim rad koji je vezan za stolicu, za telefon, za papir. Više volim proizvodnju i, posle porodiljskog odsustva 2000. godine, izrazila sam želju da se vratim u pogon. Jedno vreme bila sam rukovodilac proizvodnje, pa “tehnički” i na svim tim poslovima maksimalno sam davala sebe. Sa kolegama sam izgradila super odnos, a i oni su pažljivi prema nama pogotovo u prilikama kakav je Osmi mart. U poslu se nisam postavila kao neko ko je nadređen, ko je šef, već kao koleginica i ne libim se da sednem za ovaj pult ili da odem i izmerim gustinu pulpe, ph-vrednost itd. Nas je ovde malo i ne može inženjer da bude samo inženjer. Mora da prođe pogonom, da pomogne i mladima i starima. Jer, ovde imamo ljude koji su pred penzijom i mlade koji imaju samo dve-tri godine staža. A, posao flotera ne uči se za dan-dva. Iskusnom radniku dovoljno je samo da pogleda mašinu i da zna da li fali penušač, kreč ili vazduh. I zato, koliko nastojimo da iz rude i šljake izvučemo više bakra, toliko se trudimo da mlade naučimo tajnama ovoga poziva. A, ovde se za smenu preradi 1.000 tona rude i do 650 tona šljake.
Naša sagovornica podseća da su ranije u flotaciju dolazili srednjoškolci i studenti na praksu. Lično ih je vodila kroz pogon i upoznavala sa procesom, ali već godinama ih je sve manje. Veruje da su se razočarali u te struke zato što se retko ko od njih zapošljavao. Pa ni u samu flotaciju desetak godina niko nije priman da bi tek pre dve godine stiglo dvanaestoro mladih ljudi od kojih je jedan deset godina čekao “na zavodu”. Dragana Mikić ima dva sina. Stariji, Marko, je u četvrtom gimnazije, a mlađi, Strahinja, u osmom osnovne. Marko je izrazio želju da upiše elektrotehniku, smer programiranje, ali postoji mogućnost da pod majčinim uticajem promeni odluku i upiše rudarstvo. Strahinja još ima vremena da se odluči šta će učiti i čime će se baviti.
Pogledaj vesti o: Bor
.jpg)
