Izvor: Kolektiv.co.rs, 11.Avg.2017, 11:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Penzioneri RTB-a: Verica Stojanović (Kriveljska flotacija)
Volela sam da istražujem „Čitavog radnog veka sam radila po smenama i više sam volela da, recimo, istražujem koliko smo čega potrošili prerađujući rudu u koncentrat, nego da obavljam svakodnevne kontrole procesa u flotaciji“. – Osim druženja sa unucima, Verica voli cveće, voli da čita, često šeta svoju kucu, a voli i da navija za naše sportiste. – „Najviše bih želela da mladi ljudi mogu da, kao što sam ja, odmah početi da rade, ali da ne razmišljaju samo o sebi, već i onima koji će jednoga dana doći na njihova mesta da nastave tamo gde će oni stati BOR. – Slučaj je hteo da sa Vericom Stojanović, doskorašnjom radnicom kriveljske flotacije, razgovaramo baš na njen rođendan 31. jula. Rođena je u Zaječaru 1961. godine, a školovala se ovde u Boru u jedinom ženskom odeljenju „rudara“ čiju je fotografiju list „Arena“ objavio na prvoj strani pod naslovom „Rudari u suknjama“. Zabeležio je to i naš list „Kolektiv“. – Kad je po završetku Rudarske škole, smer PMS, došlo vreme zapošljavanja, kadrovska komisija nije baš bila voljna da prima nas devojke na rudarske poslove, iako smo bile stipendiste – seća se Verica. – Ali, sadašnji generalni direktor, koji je tada bio upravnik, pozvao nas je na razgovor i rekao nam da veruje u nas i da ne smemo da ga obrukamo. Te 1980. godine primljeno je celo naše odeljenje a danas smatram da nismo izneverile. Radila sam četiri godine u borskoj flotaciji, a onda je grupa na čelu sa upravnikom krenula u „Krivelj“ da se uhodava u novoj flotaciji i gore sam ostala do kraja. Radila sam neko vreme u „Belorečkom peščaru“, na „Cerovu“, pa i u Zagrađu sam kontrolisala kvalitet kreča. Verica i drugarice su, kako kaže, sa 19 godina počele da rade u tehničkoj pripremi naporan i odgovoran posao. Na osnovu njihovih uzoraka, merenja i analiza, vođen je proces. – Više sam, međutim, volela da istražujem, da sagledavam koliko smo, recimo, čega potrošili od ulaska rude u flotaciju do koncentrata, nego te svakodnevne kontrole. Radila sam i u Institutu za bakar, na Tehničkom fakultetu, uvek se trudeći da dam sve od sebe kako bi rezultati bili pouzdani. Jer, tehnička priprema je, u stvari, flotacija u malom. Od drobljenja do koncentrata kontrolišemo granulo-analize, PH-vrednosti, titracije, vlagu rude, vlagu koncentrata, potrošnju reagenasa, da bi se pravovremeno reagovalo. Čitav radni vek naša sagovornica radila je po smenama, a kada dođe kući čekale su je uobičajne kućne obaveze. Verica ima dvoje dece, a od njih unuku od 13 i unuka od pet godina. Ćerka je završila industrijsku informatiku i radi kao nastavnica, a sin je upravo diplomirao na eksploataciji ležišta mineralnih sirovina. Penzionersko vreme ovako provodi: – Osim druženja sa unučićima, volim cveće, volim da čitam, često šetam moju kucu – patuljastog šnaucera – volim da gledam naše sportiste, da navijam, i svi u brigadi su znali da kad igra Đoković moraju da mi kažu šta je uradio, ako nisam već čula. Ja sam poslednja iz generacije, sa 42 godine i 13 dana staža, otišla u penziju i trudila se da mladima koji su sada došli prenesem sve što sam mogla i znala. Jer, teorija je jedno, a pogon drugo. Kad dođu, nije im svejedno. Uvek sam im govorila da, pre svega, zaštite sebe, jer uzimanje uzorka nije svuda jednostavno. Kolege nam pomažu, ali često to moramo i same. Drugi savet mladima je da ne žure, da ne rade brzopleto. Finiš svog radnog veka Verica je provela u modernizovanoj kriveljskoj flotaciji gde je sada mnogo toga drugačije. Proces se automatski prati, ali su i najsavremeniji uređaji kalibrisani na osnovu podataka tehničke pripreme. U pripremi je, po oceni naše sagovornice, malo žena a dosta posla. – Jedne bi trebalo da se bave kontrolom u pogonu – smatra Verica – a druge da se više posvete laboratorijskim ispitivanjima kako bi se pouzdano sagledalo gde i šta nije dobro, šta treba menjati. Kad žena sama radi u smeni, gubi se kvalitet rada jer treba da se „pokriva“ i pogon i laboratorija, osam sati se provede na nogama. Ali, imala sam sreću da sam radila u brigadi u kojoj su mi svi izlazili u susret. Bili su stvarno uz mene i na kraju me i lepo ispratili, kupili su mi stolicu za ljuljanje da u njoj uživam. Verica bi najviše volela da mladi ljudi odmah dobiju posao, kao što je i ona. To je, kaže, najbitnije. Ali, ni oni ne treba da razmišljaju samo o sebi, već i o narednim generacijama, da i one mogu da nastave tamo gde će oni stati. O preduzeću treba da razmišljaju kao da je njihovo. – Kad se uđe na kapiju mora da se misli na to što se radi, jer svi mi imamo obaveze kod kuće. To mora da se ostavi po strani, da se radi i voli to što se radi, a ja sam stvarno volela svoj posao. Dvaput sam nagrađivana kao uspešan radnik i trudila sam se da do kraja sve bude kako valja. Na pitanje kako je bilo prvog jutra kada (iz Bora Dva, gde ima kuću) nije krenula na posao, Verica kaže da joj nije teško palo, nije ni osetila promenu. Putovanje joj je već dosadilo, a kod kuće ima šta da radi i zadovoljna je jer misli da je ono što je radila – dobro radila. Članak Penzioneri RTB-a: Verica Stojanović (Kriveljska flotacija) se pojavljuje prvo na Kolektiv.
