Izvor: Kolektiv.co.rs, 07.Jul.2014, 14:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na „krovu“ RTB-a Bor
Iznad nove topionice, iznad grada Iz korpe velikog žutog krana i „oči u oči“ sa borskim dimnjacima, gradilišta nove topionice i fabrike sumporne kiseline izgledaju monumentalno, a Bor savršeno. – Kao da smo se na prste propeli „gazeći“ po čeličnim konstrukcijama nove topionice da pogledom „uhvatimo“ sve lepote i zelenilo grada i svu veličanstvenost nove metalurgije vredne divljenja i poštovanja. – Jedinstven osećaj nije poljuljao ni vetar koji je njihao korpu RTB. – Subota prepodne. Sunčano i veoma toplo. Julsko sunce nam, ipak, nije spržilo želju da se u korpi krana provozamo iznad nove topionice i fabrike sumporne kiseline, iznad grada. Da iz ptičje perspektive osmotrimo i zabeležimo šta se na gradilištima dešava. Da, na kraju krajeva, uživamo u pogledu i osećaju da smo 54 metra iznad Bora. Adrenalin radi, a dodatno ga pojačavaju ljudi zaduženi za bezbednost i zaštitu na radu u ime RTB-a Bor i kanadskog SNC Lavalina. Nižu se njihova pitanja, daju nam instrukcije i bivamo podvrgnuti nekoj vrsti psihološkog testiranja. Mora tako, objašnjavaju Branislav Živanović i Jovan Životić, srpski zakon nalaže i lekarski pregled za rad na visini. Ne vredi naša šala i „časna reč“ da gore ništa, osim fotografisanja, nećemo raditi. -Da li se osećate sposobnom da idete na te visine? Da li ste se bavili nekim ekstremnim sportom? Da li imate neka iskustva u radu na visinama? Koliko dugo planirate da ostanete gore?… Mnogo je pola sata, ali dobro. Bitno je da se osećate lagodno i da, ukoliko se u bilo kom trenutku, pojavi neki problem, kažete to odmah. Korpa ume da se zaljulja zbog vetra, nije svejedno, ume da bude i dima i zato ćete nositi i SO2-monitor – ozbiljno i krajnje profesionalno govori Životić. Pažljivo slušamo, svesni da adrenalin radi, iako smo još uvek na zemlji. Sledi oblačenje. Ono što zovu minimumom ličnih zaštitnih sredstava, po subjektivnom osećaju, teško je sve skupa bar pet-šest kilograma. Šlem, zaštitne naočari, prsluk, cipele, maska, sigurnosni pojas za celo telo, užad, SO2-monitor. – Ukoliko se oglasi alarm, dužni ste da odmah stavite masku. Ako na displeju vidite da je koncentracija sumpor-dioksida preko 5 ppm, moraćete odmah da se spustite na zemlju. Je l’ to jasno? – poslednje je upozorenje menadžera SNC Lavalina za bezbednost. Na putu do korpe krana, koju je kranista po nalogu već počeo da spušta na zemlju, slušamo i priču koju, ruku na srce, nismo morali da čujemo. Ne u tom trenutku. Ali, razmišljamo, to je verovatno taj poslednji psihološki test koji treba da nas pokoleba i nagovori da, eventualno, odustanemo od ideje sa kojom smo na gradilište nove topionice i došli. – Moj prijatelj je želeo to isto, da se provoza u korpi velikog krana, da uživa u pogledu. Imao sam poverenje u njega, planinar je. Bio je užetom osiguran i na pet petara od zemlje se jednostavno paralisao. Dešava se. Govorim mu da ću ga spustiti užetom, da ne paniči, a on ne može ništa da izusti, potpuna blokada mu se desila. Tako da, ako u bilo kom trenutku, ma koliko da ste iznad zemlje, osetite da niste bezbedni, recite to odmah čoveku koji upravlja korpom. I da, zafrkancije gore nisu dozvoljene – smiruje priču naš pratilac. A više i nema vremena za bilo kakvu priču. Pored žute korpe, koju smo, istina, zamišljali drugačije, čeka nas Zoran Barbulović Kobac. Razmišljamo o njegovom nadimku. Potpuno prikladan za posao kojim se bavi. On upravlja korpom i na „motorola“ vezi je sa kranistom Radojem Veselinovićem. Osigurani užetom i vezani za sajlu u korpi, krećemo nagore. Polako, metar po metar. Na putu do najvše tačke pričamo sa Kopcem. Radnik je makedonskog „Stlikona, podizvođača Energoprojekta iz Beograda zaduženog za montažu čelične konstrukcije. – Radio sam i na rušenju stare topionice, tako da sam na gradilištu od samog početka. Upravljam korpom najvećeg krana na gradilištu koji je vlasništvo Energoprojekta Visokogradnje. Ovaj crveni, pored koga sada prolazimo, dosta je manji. Iz korpe je bolji pregled situacije, pa sam tu da kranisti kažem kada da zaustavi „dizanje“, zašenka malo ulevo ili udesno i preveze radnika koji montira pravo na odredište. U milimetar na, recimo, 30 metara visoku konstrukciju. Samo gledajte u kranove, ako se oni kreću, na gradilištima se radi. Naravno, postoje situacije u kojima kran ne sme da radi. Ako vetar duva brzinom većom od sedam metara u sekundi, ako je velika kiša ili je, pak, koncentracija sumpor-dioksida visoka. Tada kranovi moraju da stoje. Evo, sada smo na najvišoj tački, tačno 54 metra iznad zemlje! Odavde „puca“ pogled na ceo Bor – govori nam Barbulović. I zaista, sa topioničkim dimnjacima smo „oči u oči“. Pogledom „hvatamo“ ceo grad. Kao da smo se na prste propeli „gazeći“ po čeličnim konstrukcijama nove topionice. Levo od nas, važna se pravi nova fabrika sumporne kiseline. Ispod, baš ispod, čelični vrhovi konstrukcije nove topionice kao da će nas svakog trenutka zagolicati po tabanima. Jedinstven osećaj koji ne može da poljulja ni vetar koji njiše korpu. Nekoliko fotografija, video-klipova, pa opet uživanje u pogledu. Vazduh je čist, alarm to prećutno potvrđuje. -Rekli ste da ćete se zadržati pola sata, vreme je isteklo, moramo dole – kaže Zoran Kobac i „motorolom“ obaveštava Radoja da je „posao“ završen i da može da počne da nas spušta. Negde na oko 40 metara iznad zemlje oglašava se alarm. Displej pokazuje dva pi-pi-em-a. Kobac kaže da se ta, a ni veća koncentracija SO2 ne oseća na velikoj visini jer dim pada nadole. Masku nismo stavili, ne smeta nam dobro poznati ukus sumpora. Stvarno ne smeta. Ali, nećemo ni žaliti za njim kada monumentalna građevina koju smo osmotrili s neba bude završena. Do kraja ove godine.
