Izvor: MC Bor, 04.Apr.2013, 14:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako pokrenuti firme koje su uništene i opljačkane u restruktuiranju (RTB Bor, Krušik, Zorka, EI Niš…)
Bor, Beograd, 4. april
Učitelj Neznalica i njegovi komiteti i Centar za kulturnu dekontaminaciju pozivaju vas na diskusiju: Kako pokrenuti fabrike koje su opljačkane i uništene u restrukturiranju?
Petak, 05. april u 18h, Centar za kulturnu dekontaminaciju – Paviljon Veljković, Birčaninova 21, Beograd
„Uslov našeg ekonomskog oporavka je: moramo da postanemo zemlja koja je privlačna za ulaganja. To podrazumeva korenito restrukturiranje nasleđene privrede >> Pročitaj celu vest na sajtu MC Bor << i društva, ali i preispitivanje određenih nasleđenih prava (…) Ako u vezi sa ovim ne uspostavimo socijalni konsenzus, kakav smo uspostavili oko političke demokratije, propustićemo istorijsku šansu“ (Zoran Đinđić, „Predlog dogovora o državnom cilju“, VREME br. 533, 22. mart 2001. godine).
Vlada Srbije je 2001. godine izdvojila sedamdesetak najvećih preduzeća iz redovnog postupka privatizacije, takozvane „bele slonove“ socijalističke privrede, i stavila ih na restrukturiranje, kako bi ih pripremila za uspešniju prodaju tenderom, ili aukcijom. Među njima je čitava namenska industrija (Zastava, Krušik, Sloboda, Milan Blagojević, Prva iskra, Prva petoletka), RTB Bor, SARTID, ključna preduzeća rakovičkog basena (IMR, Rekord…), Prva srpska fabrika šećera Dimitrije Tucović, Lola, Zmaj, Trudbenik, subotički Sever, kikindska Livnica, šabačka Zorka, kragujevački Filip Kljajić, kraljevačka Fabrika vagona, jagodinska Fabrika kablova, niška Elektronska industrija…
Do današnjeg dana nije napravljena nikakva analiza učinaka restrukturiranja najvećih privrednih subjekata u Srbiji. Osim namenske industrije, koja je pod kontrolom države, većina restrukturiranih preduzeća danas je u stečaju, ili pred stečajem. Javnosti su poznati tek po neki ishodi pojedinačnih restrukturiranja, koji ukazuju na enormne razmere pljačke društvene svojine i javnih fondova: „Zastava je još 2001. godine ušla u proces restrukturiranja sa ciljem da se od glomaznog i neodrživog socijalističkog preduzeća napravi profitabilna kompanija koja bi se mogla uspešno privatizovati. Konsultant je izabran 2002. godine [programe restrukturiranja prave privatni finansijsko-pravni konsultanti koje bira i angažuje Agencija za privatizaciju; izbor konsultanta je prvi ozbiljan korak i faktički znači početak restrukturiranja]. Restrukturiranje je trajalo sve do 2008. godine, i na kraju nije dovelo ni do formiranja profitabilne kompanije, ni do prodaje preduzeća na tenderu. Punih šest godina su se smenjivale teorije o tome kako privatizovati Zastavu, ali jedini rezultat restrukturiranja je drastično smanjenje broja zaposlenih, od 8.300 radnika na hiljadu. Za ovakve rezultate država je konsultantskoj kući Citadel platila skoro milion evra, a po okončanju tog posla, ponovo je Citadel angažovala kao konsultanta za realizaciju zajedničkog ulaganja sa Fijatom, za honorar od 700.000 evra, i to bez postupka javne nabavke, sa obrazloženjem da taj posao mogu samo oni da obave. Na kraju je zajedničko ulaganje realizovano zaključenjem tajnog ugovora, tako da javnost nema nikakve informacije o visini ulaganja države u preduzeće Fijat automobili Srbija“ (Verica Barać, PRAVDA, 11. novembar 2011. godine).
Prema dokumentaciji kojom raspolažu radnici, u restrukturiranju RTB Bora, Trudbenika, Rekorda, Lole i Filipa Kljajića (što ne znači da je ovaj spisak konačan, već da za druga preduzeća nemamo dokumentaciju), Agencija je prodavala delove ovih preduzeća kao imovinu na običnoj licitaciji, a ne u postupku privatizacije tenderom ili aukcijom, kako predviđa zakon. Radnici su prodati uz imovinu, bez zaštite koju im pruža Zakon o privatizaciji i bez mogućnosti da traže raskid ugovora u slučaju neizvršavanja socijalnog i investicionog programa, što takođe predviđa Zakon o privatizaciji. Neke od ovih radničkih grupa godinama su vodile najupornije štrajkove i proteste koje beleži istorija „tranzicije“ (Rekord/Vizahem, Trudbenik gradnja), zahtevajući raskid ugovora o privatizaciji; objašnjeno im je da raskid ugovora nije moguć, jer prodaja njihovoh preduzeća nije privatizacija, već običan obligacioni odnos. Obligacioni odnos koji za predmet ima ne samo imovinu, već i ljude.
Rezultat ovog kršenja zakona i ukidanja „određenih nasleđenih prava“ radnika nije bio ekonomski oporavak, već stečaj i gubitak posla.
Kako pokrenuti fabrike koje su opljačkane i uništene u restrukturiranju?
Podeli/Sačuvaj
Pogledaj vesti o: Bor
.jpg)
