Izvor: MC Bor, 02.Jun.2014, 12:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Graditelj koji osvaja vrhove sveta
Bor, Knjaževac, 2. jun
Knjaževački građevinci slave 40 godina mature, jedan iz te generacije je i Borko Gajić
Izvor: Nove knjaževačke novine
Dobrotvor, graditelj, sportista i planinar. I više od tih vrlina u veština – divan čovek, gradsko dete gorštačkog kova. Tridesetog maja, sad, odlazi u Knjaževac da proslavi 40 godina mature svoje Građevinske, danas srednje Tehničke škole, i da se pohvali da uskoro kreće u Kirgistan, na planine Pamira i osvajanje vrha Piklenjina visokog 7.134 metra. Iako sa zvanjem instruktora alpinizma, u 59.godini neće mu biti lako, ni jednostavno. Za njega je to još jedan sportski izazov i – dan za radovanje.
-Osvojio sam najviše svetske vrhove: Kilimandžaro, Monblan, Elbrus, Meterhorn, ostavio trag na svim kontinentima, jedino još nisam pohodio Japan. Kada sam imao dve godine roditelji su me učlanili u PSD “Crni vrh”. Na Stolu, iznad Bora, u srcu Homolja, proveo sam gotovo celu mladost, pa i starije godine. Lekari su savetovali da je to jedini lek za moje dečje krhko zdravlje. Posle, valjda i danas, postao sam delija, zdrav i prav. U Brazilu, u Rio De Ženejru, na 400 metara visoku stenu, nazvanu “Glava šećera”, penjao sam sa u rekordnim vremenima. Gde me sve nije bilo… Deda je u Bor stigao 1927, otac dve godine kasnije, a u Knjaževac sam se obreo s ljubavlju – da završim školu građevinske struke. Tih godina takva škola jedino je još bila u Bosankom Novom. I ceo život sam i građevinac- priča Borko pokazujući knjigu “Ni trunke šećera”, izdatu u Boru, autora Brane Filipovića, pisca i ovog teksta. U knjizi je i priča naslovljena “Borko Gajić crkvu gradi”…
“Njegovi su iz Brštice, u Rađevini, u planinama koje samo što ne govore o ratovima, hajdučiji, crninama i nemaštinama. Tamo je i krvavi “Mačkov kamen” iz 1914. Tamo su i najbujnije šume, najslađe kupine, najgalsnije devojačke i momačke pesme koje pomeraju liše sa hrastova i modrih šljivika… Ovo je delić pomenute priče koja svedoči o Borkovoj gradnji crkve u selu Zlot, podno Malinika, i škole u obližnjem Šarbanovcu na Timoku.
-Od stare crkve ostao je samo temelj. Podigli smo, na opšte iznenađenje i zadovoljstvo, novo zdanje. Bora Rajić iz Donje Bele Reke, vlasnik “Borprevoza”, ja i Zloćanin koji decenijama radi u inostranstvu, darovali smo po tadašnjih 10.000 evra. Bogomolja je završena u neviđeno rekordnom roku – za samo četiri meseca. Škola je dobila “ključ u ruke”za mesec dana, deca nisu kasnila za novu školsku godinu ni sekund. Nije bilo lako, radilo se udarnički i s voljom. Majka mi je iz tog kraja, otac je ovde došao 1929., cela familija se skućila, pa kako da ne zapnemo i ne odužimo dug narodu – veli naš sabesednik zagledan u plevetnilo korica knjige koja je razgrabljena u njegovoj “postoojbni” na ispraćaju vojnika u Armiju.
Kada je 1970. krenuo u srednju školu, u Knjaževcu se nije držao samo knjige. Odmah se vezao za fudbal, brzo je uskočio u omladinsku ekipu “Timočanina”, dogurao je i do prvog tima. Seća se poznatog golmana Profirovića, te fotografa Bibića koji ih je učio kako najlakše da pobede protivnika. Nakon studiranja zapošljava se u Stambeno preduzeće u Boru, a 1985. osniva sadašnju firmu “Boking”. Gradi stanove, sportske i industrijske objekte, puteve, škole, crkve. Nedavno je osnovao i privatni Klub za ekstremne planinarske sportive KEPS.
- Gura me mladalačka energija. Pre neki dan bio sam u Makedoniji na planinarenju, u julu idem u Rusiju, Gruziju, Kirigistan. To je moj život. Pomažem sportske klubove, sela, talentovanu decu. Živim sto na sat. Čujem da je aktuelna direktorica moje, Tehničke škole, Ljilja Žikić, izuzetno uspešna i, kako mi reče drugar, “odlična u svakom poslu”. Valjda sam i ja te krvi. Pa, ista nam je škola na srcu – prozbri Borko Gajić i naglas pročita pesmu ovog autora posvećenu upravo njemu te, graditeljske 1996.
Vaskrsenje Zlotske crkve
Borko Gajić
S Mačkovog kamena
Temelje i sleme udario,
Podmetnuo oba ramena.
Crkvu gradi
A ona ga moli,
Ne žuri, čoveče,
Svaka kost me boli.
Anđeli lakokrili
Nasmejani lete vaseljenom,
Drevni Zlot u dahu njenom.
Nahore vinom dišu.
Čita ona opelo
Starim ratnicima,
Starijim i od oltara,
Majka je ona ovim težacima.
Šalje pismo
Caru lazi,
Da mu važno reče,
Turci nikad više,
Narod ovaj kolač seče.
Hvala tebi Bože,
I predobri moj Zlote,
Evo mene opet,
Mene – sazdane
Od Tvoje dobrote.
Podeli/Sačuvaj
