Izvor: Politika, 20.Maj.2009, 00:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Država – borska zaštitnica
Najavljeno kreditno zaduživanje od 130 miliona dolara za gradnju nove topionice. – Četiri tendera bez kupca. – Zašto je Drakulićeva ponuda neprihvatljiva
Nostalgičari za državnom svojinom imaju razloga za slavlje posle još jedne neuspele prodaje Rudarsko-topioničarskog basena „Bor”. RTB ostaje državno preduzeće, država će gazdovati, država će se zaduživati i neće otpuštati radnike. Zbog ovakvog raspleta događaja, zadovoljstvo nisu krili >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ni sindikalci, ni menadžment, kao ni lokalna uprava u Boru.
Čelnici Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja već su najavili gradnju nove topionice, za šta bi država trebalo da obezbedi kredit od 130 miliona dolara i, uopšte, investicije u rudarstvo, metalurgiju i saniranje ekološke štete. Novog tendera neće biti, najavljeno je, sve dok se ne poprave svetske ekonomske prilike i cena bakra.
Upozorenja ekonomista i privrednika da država nije dobar gazda, kao i da se zarad političkih a ne ekonomskih interesa igra parama poreskih obveznika i ovoga puta su ostala bez odjeka.
Miroslav Prokopijević, direktor Centra za slobodno tržište, kaže da etatizacija RTB-a nije dobra, jer se narušava osnovni smisao privatizacije.
– Ono što država treba da uradi jeste da preuzme dugove, a da preduzeće proda onome ko najviše ponudi, makar i za jedan evro. Država treba da stvori privredni ambijent, a ne da se vraća na staro – da bude preduzetnik. Novi vlasnik je taj koji treba da ulaže i da racionalizuje proizvodnju. Potpuno je nepotrebno da se u sadašnjoj ekonomskoj krizi država zadužuje, jer je to moguće samo pod vrlo nepovoljnim uslovima. Dug treba vratiti, a u situaciji da dinar oslabi to će biti vrlo teško – kaže Prokopijević.
Potencijalni kupac borskog preduzeća Zoran Drakulić, vlasnik „Ist pointa” je još u februaru, prilikom raspisivanja javnog poziva za strateškog partnera, nagovestio da će propasti i ovaj četvrti pokušaj prodaje „Bora”. Drakulić je učestvovao na prvom tenderu, a kasnije se nije prijavljivao, s obrazloženjem da država kupcu postavlja nerealne uslove u vreme svetske ekonomske krize. Ponudu, zapravo, niko nije podneo, jer ona austrijskog „A-teka” nije sadržala ni iznos za 40 odsto vlasništva, ni garanciju, i zapravo se svodila na pismo o namerama. Strateškom partneru se, prema poslednjoj zamisli države, nudilo da, za početak, bude manjinski partner i to po ceni od 116 miliona dolara, što očigledno investitorima nije odgovaralo, jer s manjinskim udelom njihov glas ne bi bio presudan u odlučivanju. Jedan od spornih zahteva države jeste da nema otpuštanja radnika, što je posvedočio i Drakulić obrazlažući da preduzeću nije potrebno 5.000 radnika, već upola manje.
Koncept „Ist pointa” je bio da preuzme upravljanje RTB-om i to tako što bi za početak investirali 30 miliona dolara u postojeću tehnologiju kako bi se rešili postojeći ekološki problemi u Boru. Za ovo ulaganje tražili su petnaestak odsto vlasništva, a kasnije, kada se cena bakra oporavi, pravo preče kupovine preko 51 odsto. Pomenutih 30 miliona dolara uložilo bi se da se Topionica učini ekonomičnijom i da se smanji količina sumpora u vazduhu sa 60 na osam do 10 odsto. Za gradnju nove topionice, inače, potrebno je tri godine. Drakulić je rekao da je spreman da investira u novu opremu tek kada cena bakra pređe 5.000 dolara po toni.
Drugi deo ponude predviđao je da „Ist point” obezbedi 120–130 miliona dolara kredita za ulaganje u osposobljavanje rudnika u naredne dve godine. Na taj način sukcesivno bi se podigla proizvodnja na 60.000 tona bakra godišnje. Treća mera koju je „Ist point” planirao jeste da obezbedi novac za pokrivanje gubitaka u prve dve godine poslovanja. Procene su da bi u tom periodu gubitak mogao da bude 40–50 miliona dolara ako cena bakra ostane na sadašnjem nivou, od oko 3.000 dolara za tonu.
Ponuda Zorana Drakulića nije bila prihvatljiva za državu.
Država je bezuspešno prodavala RTB „Bor” čak četiri puta. Prvi tender za prodaju većinskog kapitala raspisan je u septembru 2006. godine. Prvorangirani ponuđač rumunska kompanija „Kuprom” ni posle produženja roka za plaćanje nije mogla da plati ponuđenih 400 miliona dolara. Ugovor je raskinut krajem aprila, a zbog nedorečenosti privatizacionih propisa nije mogla da bude prihvaćena drugorangirana ponuda „Ist pointa” od 340 miliona dolara koji je nastupao u konzorcijumu s engleskom firmom ORN. Firma „Kuprom” je, inače, otišla u stečaj.
Drugi tender za prodaju RTB „Bor” raspisan je 31. avgusta 2007, po početnoj ceni od 340 miliona dolara. Na tom tenderu pobedila je austrijska kompanija „A-tek”, čiji je vlasnik austrijski biznismen Mirko Kovač, ali je i taj tender propao, jer prvoplasirani nije u nekoliko puta produženom roku izmirio kupoprodajnu cenu od 466 miliona dolara.
Posle ova dva pokušaja, država je u julu prošle godine odlučila da prvo raspiše predtender kako bi potencijalni investitori poslali pismo o namerama. To je učinilo čak deset svetskih kompanija, međutim kada je tender raspisan i kada se od strateškog partnera tražilo da dokapitalizuje RTB sa 300 miliona dolara, niko se nije javio i posle produženja rokova. Krajem februara ove godine država je uputila još jedan poziv investitorima za strateško partnerstvo, ali kupaca borske kompanije, kao ni strateških partnera ponovo nije bilo.
Jovana Rabrenović
-----------------------------------------------------------
Bakar čeka bolje dane
Bor – Država je, konačno, posle četiri neuspela tendera, rešila da raznim podsticajima pomogne RTB „Bor”. Pre svega time što će kreditnom garancijom, vrednom 130 miliona dolara, pomoći da se izgradi nova savremena topionica bakra. Obećala je država, prekjuče, da će se najzad, posle svih lutanja i promašaja u minuloj deceniji, prema „Boru” odnositi kao prema svom strateški važnom preduzeću. I sada taj obrt, sa obećanjima, vidno raduje i generalnog direktora Blagoja Spaskovskog i predsednika većinskog Samostalnog sindikata Dragana Aleksića, kao i sve radnike i građane Bora. Obećanja raduju, ali istovremeno podsećaju na pogrešnu državnu politiku prema Boru u minuloj deceniji, kao i na pogrešnu strategiju privatizacije na kojoj su propali dosadašnji tenderi.
Zbog svega toga izgubljen je razvojni korak bivšeg giganta i izgubljeno 750 miliona dolara čistog profita u minule četiri godine, kada je bakar imao rekordno visoku cenu na svetskoj berzi metala.
Borskim kombinatom se nestručno i nedomaćinski upravljalo, posebno od decembra 2001. godine, kada je uvedena državna uprava. Rudari su više puta javno negodovali što se njihovim kombinatom nestručno i nedomaćinski upravlja iz Beograda i što su iz procesa odlučivanja isključeni svi poznati borski stručnjaci. Upravo oni koji su doprineli tome da Bor od 1965. do 1998. godine, sa više od 24.000 zaposlenih, proizvede oko 150.000 tona bakra, sedam puta više nego u poslednjih devet godina, kada u preduzeću radi manje od 5.000 rudara i metalurga.
Rudari su poručivali državi da im nije potrebna njena subvencija iz budžeta za plate, već samo kreditna garancija za rudarsku opremu, ne viša od 30 miliona dolara. Na velikom dvodnevnom protestu na autoputu kod Paraćina, jula 2004. godine, ta garancija im je obećana (samo da se nabave rezervni delovi za dotrajalu mehanizaciju), ali obećanje nije ispunjeno. Obećani kredit nije stigao, bakar više nije imao čime da se kopa, a radnici su, umesto da zarađuju i za sebe i za državu, i dalje dobijali subvencije iz državne kase – za nerad.
Proizvodnja je opadala. Umesto da je rasla i odlazila u izvoz. A da je stigao onaj kredit, „Bor” bi proizvodio 50.000–60.000 tona bakra godišnje iz rude u Boru i Majdanpeku i prerađivao još toliko rude iz uvoza. Mogao je u to vreme da prodaje bakar po ceni od 7.000 do 9.000 dolara za tonu, čak tri i četiri puta skuplje nego od novembra prošle godine donedavno. Ali, apeli iz borskog kombinata nisu nailazili na odjek u srpskoj vladi.
Sada se država, konačno, okreće Boru i obećava da će se ponašati kao i sve druge države u svetu, koje posebnim merama štite i podstiču strateški važna preduzeća. Ostane li u tome dosledna, biće koristi i za nju, i za Bor i za Timočku krajinu i Srbiju. Borski bakar je decenijama, još od 1903. godine bio strateški značajan za Srbiju i svi su izgledi da će tako biti i do kraja ovog veka. Zato što borski kombinat ima istražene rezerve od oko dve milijarde tona rude u Boru i Majdanpeku i što u toj rudi ima 7,8 miliona tona čistog bakra, zatim 300.000 kilograma zlata, 2, 3 miliona kilograma srebra i znatnih količina drugih plemenitih i retkih metala. Ima, dakle, svega gotovo dvostruko više od onog što je proizvedeno u minulih 105 godina.
Direktor borskog kombinata Blagoje Spaskovski kaže da su pripremljeni solidni programi štednje i racionalizacije. Neće biti otpuštanja radnika, biće posla i za nove. A cena bakra (4.400 dolara za tonu) sada je za 1.000 dolara viša nego u januaru ove godine.
Stojan Todorović
[objavljeno: 20/05/2009]
.jpg)
