Izvor: TimockeVesti.net, 08.Dec.2009, 01:05   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Dok sirena zove biće bakra

Jedino u Boru, i danas, kao i pre sto godina, rudnička sirena poziva radnike na posao

Bor - Više od sto godina stara je fabrička ili rudnička sirena u Boru. Ona je i jedina u Srbiji koja i danas triputa svakog jutra budi trudbenike, pre svih rudare i metalurge da ne zakasne za još jednu „šihtu“. Prva sirena začula se 1907. godine, krajem prošlog veka je utihnula, pa se, nažalost, pojavila ratne 1999. da bi, 6. avgusta ove godine, na Dan rudara Srbije, ponovo podsetila na stara i mukotrpna i dobra vremena.
-Rudnička sirena je ceo jedan vek bila i ostala ponos grada Bora i borskog rudnika. Ona označava početak svake od tri smene. Ujutru je „najaktivnija“: prvo se začuje u šest, pa u petnaest do sedam i tačno u sedam sati. Popodne se oglasi u petnaest do tri, pa u tri, a onda, uveče, u petnaest do 22 i u 22 sata. Ona daje nadu da stogodišnji rudnik nije klonuo i da mu se vraća snaga- objašnjava Momčilo Jovanović, stari Boranin i  odavno penzioner Borskih rudnika bakra.
Prvo je bila parna sirena. Bila je ugrađena u parnu elektranu koja je proizvodila struju za rudnik „Jama“, Topionicu bakra i direkciju preduzeća. Kasnije, tridesetih godina izgrađena je flotacija i elektroliza, pa je i potreba za strujom bila veća. Parna elektrana otišla je u penziju, a zamenila je savremena Termoelktrana  opremljena švajcarskom tehnologijom. Tada je ugrađena i nova sirena koja je nastavila tradiciju prethodne iz 1907.
-Za ponovno vraćanje sirena i podizanje neke vrste radnog elana zaslužan je sadašnji generalni direktor RTB Blagoje Spaskovski. On je dete rudnika, prošao je kroz mnoge faze razvoja kompanije i kao Boranin i emotivno je vezan za radničku sirenu. Mlađi se ne slažu sa tom starom navikom. Oni misle da je to vraćanje u nezahvalnu prošlost i da su stigla modernija vremena. Trebalo bi da se bolje i drugačije organizujemo. U redu je takvo mišljenje, ali u tim, zlatnim, sedamdesetim i osamdesetim godinama borskog i majdanpečkog rudarstva imali smo ogromnu proizvodnju i godišnje gradili 300 do 400 stanova. Dobijali smo i do 140.000 tona sopstvenog bakra i između pet i sedam i po tona zlata.  Sada je to , bilo ili ne sirene, samo lepa prošlost- kazuje Jovanović.
Borski pesnici Dragoljub Ilić i Milen Milivojević posvetili su stihove i rudniku i rudničkoj sireni.
-Kada      sam iz rodnog Svrljiga pre 35 godina došao u Bor prvo sam se susreo sa – sirenom. Ona me je budila bez obzira što sam bio prosvetni radnik. Na neki način samtrao sam se rudarom. Zato sam i zovoleo taj prodorni zvuk koji me je jedino uplašio ratne 1999. Jer, svako je znao da je sirena ugašena i da joj više nema mesta u novim uslovima života. Odjednom  se predugo i u više navrata oglasila. Znali smo o čemu je reč i – nismo joj zamerili. Nismo zaboravili da je naša sirena uvek, do tada,  pozivala na rad.  Taj osećaj i danas stoji i svaki stariji Boranin uvek će reći:- Dok se sirena oglašava, biće bakra i biće  – hleba. Zato je i toliko poštovanje prema tom reskom i prodornom zvuku- podseća Milivojević dodajući da nema tog stiha koji će njene „zasluge“ ovekovečiti.

Čekajući sirenu

- Moj otac Bogosav stekao je penziju kao rudar. Nakon rata bio je prvi konjušar u „Jami“ rudnika. U to vreme nije bilo rudarskih lokomotiva, konji su isključivo  vukli vagone sa rudom . Kada je otac stekao penziju  nije odlazio na deveti ili 13. horizont, ali je svako jutro stajao pored prozora i čekao da se sirena oglasi.  Gledao je, sve do smrti, svoje  rudare kako žurno hitaju na posao. Dugo im je mahao, sve dok sirena ne  zaćuti- priča dr Branslav Mihajlović, dugogodišnji direktor „Jame“ i najmlađi doktor rudarskih nauka za podzemnu eksploataciju u Boru

AUTOR:  B.F.

Media centar Bor

Nastavak na TimockeVesti.net...