Blog: Dijica, 28.Mar.2010, 13:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
No comment
Nedavno sam pročitala vest da je jedna Britanka potrošila 55000 funti za lečenje svog papagaja. Papagaj je bio podvrgnut hemoterapiji, poživeo je još godinu dana i onda umro. Namerno kažem umro, jer nikada nisam razumela kako to da ljudi umiru a za ostale stanovnike planete se ista pojava označava kao uginuće.
Malo je falilo da ostavim komentar ispod vesti na sajtu dotične novine, nešto u smislu „ja ovo razumem“, ali sam odustala. Nisam mogla da podnesem ono što bi eventualno usledilo. A to eventualno najčešće budu komentari onih koji se ne slažu, i sve bi bilo u redu da to neslaganje može da se zadrži na tome.
Novine čitam samo na monitoru. I to samo naslovne strane – cenim da je dovoljno, bar mojim nervima. Ono što ustvari čitam su komentari ispod članaka. Govorim o srpskim sajtovima, domaćim medijima i čitaocima koji iste prate.
Kolektivna dijagnoza ne postoji, ali ako bi trebalo da procenim mentalno stanje nacije na osnovu onoga što ista misli i govori, ono je zastrašujuće. Ukratko, mržnja u svim svojim nijansama – od nacionalne i verske do rasne mržnje, prošarane mizoginijom, homofobijom, šovinizmom, i verovali ili ne, mržnjom prema životinjama. Ovim poslednjim sam bila šokirana kada je objavljena vest o štencima koji su ubijeni i obešeni na drvetu u jednom selu pored Niša. Neki su ceo događaj opravdavali napadima pasa lutalica na ljude, i posebno na decu, što je isto kao kad moj komšija ubije nekoga a vi strpate i mene u zatvor jer mi je komšija, a i oboje pripadamo ljudskoj vrsti. Bilo je i legendarnih izjava da su ljudi koji vole životinje zli ljudi. (?!)
Ako su u pitanju javne ličnosti, potpuno bezazlene pojave kao što je neka pevačica ili glumac, krene pljuvanje tako da od 10 komentara tek je jedan pristojan i pozitivan, ostalih devet su takvi da čovek stekne utisak da je neki lični odnos i obračun sa dotičnom/dotičnim javnim likom u pitanju.
Neću da komentarišem nedavno ubistvo pevačice Ksenije Pajčin, osvrnuću se na komentare u vezi sa tim. Tu su istu ženu komentatori istih sajtova neposredno pre ubistva vređali, nazivali pogrdnim imenima, iznosili „proverene“ detalje iz njenog privatnog života i zdravstvenog kartona i onda odjednom, preko noći, žena je postala svetica, i najlepša, i anđeo, i MTV zvezda, i pesme su joj bile sjajne i glas... Nađoh se u čudu. O pokojnima sve najlepše, to razumem, ali ispadne da ovde treba da te ubiju da bi rekli koju pohvalnu o tebi. Neka hvala! Uostalom, slična se stvar desila i sa ubijenim premijerom, zbog čega se svaki 12. mart jedva da preživeti od onih koji su ga razumeli i voleli. Što bih razumela da u trenutku ubistva Đinđić nije bio najomraženiji političar u Srbiji. A ni deceniju pre toga, istraživanja javnog mnjenja mu nisu bila naklonjenija.
Ovaj je Musliman, onaj je gej, ova je kurveštija, ona je rugoba, a neka druga - babuskera u 32. (godini). Niko ne valja. Svakom se nađe 'mana'. Čitam i sramota me, u njihovo ime, često uhvatim sebe da razmišljam čitaju li ljudi o kojima novine pišu te komentare, čitaju li članovi njihovih porodica. Možete reći da nekog ne cenite i na pristojan način, ne morate ga zbog toga vređati. A obavezno se dešava i sukob među komentatorima, i onda krene postavljanje dijagnoza, upućivanje psihijatru, spominjanje roditelja, ma, užas!
U životu izvan interneta (ima li ga?!) tek je nešto malo bolje, pretpostavljam zato jer tamo iza svega izrečenog morate da stanete imenom i prezimenom. To na internetu najčešće nije slučaj.
Ali je činjenica da postoje gradovi u Srbiji, jedan od njih je i ovaj moj, gde možete preći sa jednog kraja grada na drugi a da pri tom ne sretnete jedno nenamršteno lice. Šta mislite šta im je u glavama?! Neki od njih su „naši“ komentatori. Ovi koji to nisu verovatno slabo koriste internet. Na svu sreću.
Na ovom blogu nema moderacije komentara, što vam dovoljno govori da još uvek imam nadu da ljudi umeju da se uzdrže i da ne prosipaju bezrazložnu mržnju svuda oko sebe. Poštujem tuđe mišljenje dok se još može smatrati mišljenjem. Nadam se da smo se razumeli.
I da... Papagaj sa početka priče! Bar jedan od komentara je bio da je „za te pare mogla da kupi kol'ko hoće papagaja“. Setite se mog komšije od malopre, primenite sličnu logiku. Moj komentar – no comment!
