Autor: Alen Đelić, 29.Dec.2008, 21:39   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Упала средњег прста

Схватио сам да је Србија у много чему слична Канади. Кажу да се код нас јако лоше вози, не поштивају се прописи, саобраћајни знакови служе само као украс на путевима, а семафори као диносауруси које је ледено доба оставило да, као фосили, стоје и пркосе новим временима. И могао бих да се сложим са тиме. Неки пут је вожња београдским улицама умела да се претвори у, умало па сафари авантуру, нарочито кад се појаве повелики џипови, затамњених стакала, са дебељуцкастим возачима кратких фризура и не тако симпатичног погледа. Доживљаји пешака у Србији заслужују посебну причу, која на жалост нема увек срећан крај. И често смо у вожњи помињали возаче из
појединих места из унутрашњости, док је посебно место било резервисано за возаче пореклом из Кине, а имајте у виду да је највећи број имиграната у Канади, па и овде у Калгарију, управо из Кине.

У Калгарију је саобраћај уређен тако да је пешак централна фигура. Нешто као света крава у Индији. И то правило се поштује. Деси се, наравно, да се понека крава грешком прегази у Индији, ако ни због чега другог, а онда због тога што нису сви религиозни. Исто вам се може десити као пешаку и у Калгарију, нарочито ако налетите на возача који је мање религиозан. Просечна количина попијеног алкохолног пића по глави становника у провинцији Алберта у којој се налази Калгари, је 130 литара годишње . У Канади се више пије једино у провинцији Јукон (184 литре по становнику), али се зато највише пива по глави становника у Канади попије управо у Алберти (104 литре по глави становника годишње).

Кад вас у Србији неко исече на путу, па му ви онако бесни нешто сочно опсујете и добро се иструбите, може вам се десити да се исти заустави и крене да се физички обрачунава са вама, а то постаје нарочити проблем за вас уколико је у питању један од оних џипова са затамњеним стаклима које сам раније поменуо.

У Калгарију ће то врло ретко да се деси, али зато ћете у скоро свакој ситуацији неспоразума на путу, имати прилике да доживите да се у вашу част подигне средњи прст возача коме сте се, углавном сиреном или променом светла обратили. На пример неко вас нагло, безобразно, без најаве, мигаваца и извињења исече, па ви затрубите у знак протеста, а возач одмах кочи и високо подиже руку са добро испруженим средњим прстом, чисто да вам покаже колико му је жао. Такви обично возе мање камионе, а традиција у Калгарију је да што ти је већи ауто, то мораш бити дрскији и дрчнији на путу. Други пут опет кола испред вас се крећу брзином 20 на сат у левој траци, а ограничење је 80 или неко испред вас мења траке сваки час без мигаваца, опет без разлога, при том прича на мобилни, чешља се и тражи број куће са обе стране
улице да ту обави неки посао (и такви најчешће возе мање камионе)... Онда му променом светла дате на знање да треба да убрза, а возач помало лењо, али ипак одлучно подиже средњи прст, погађате, опет вама у част. Ви се онда још мало више изнервирате, почнете да трубите, а он подиже и другу руку са поносно испруженим средњим прстом, а како притом држи волан, не желите ни да знате.
Десило ми се тако једном да сам скретао десно, мени је било зелено светло, пешацима дебело црвено, тип опуштено иде преко улице, ја сад морам да станем, викнем му кроз прозор да пожури, јер му је црвено, а он мени... погађате већ, поносно покаже свој средњи прст. Рекох вам, пешаци, свете краве и тако даље. Рачунам онако на брзину, не исплати ми се да изађем и да се физички обрачунам, јер иако би ми било драго да му покажем шта је заслужио, морам да мислим и о својој породици, јер ми се не иде у затвор само зато што сам био изазван, кад сам једноставно могао да пређем преко свега. Онда ја отворим широм прозор, па се издерем на српском, поздравим му целу фамилију и то је све. До следећег сусрета са средњим прстом.
Средњи прст је овде традиција која се поштује, од најмлађих до најстаријих нараштаја. А та традиција је баш заразна, као нека хронична упала. Није битан разлог, нити тренутак, једноставно ако се укаже прилика, а ви лепо средњи прст „Хоп“ на сунце да га сви виде, било да сте женско или мушко. Традиција је ту да се поштује, а пошто се у ових
сто-двеста година традиције живота белог човека у овим крајевима и није баш пуно тога занимљивог десило, све што личи на традицију, мора да се поштује. Сви знају за немачке кобасице, чешко пиво и холандске ветрењаче. Французи се поносе својим
Ајфеловим торњом, Американци кипом слободе, Срби ћевапчићима и шљивовицом, а Канађани јаворовим листом и својим средњим прстом.

Ален Ђелић, Калгари

Децембар 2008. Године

www.srbiusvetu.org/Srpska_dijaspora_price_iz_sveta_rekli_su_Upala_srednjeg_prsta.html