Izvor: Politika, 18.Jun.2011, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Želja da budu uvaženi mlade vodi i na put nasilja
Ako ne mogu da budu najbolji po dobru pokušavaju da budu viđeni kao ozbiljne face s one strane zakona. – Kad prisustvuju nasilnoj sceni gotovo 20 odsto učenika ništa ne učini smatrajući da ih se to ne tiče, oko 40 odsto se ne meša iako misle da bi trebalo
Da li je delinkventno ponašanje najbolje što mogu, ili imaju i druge društveno prihvatljive potencijale po kojima bi valjalo da se izdvoje – pitanje je za maloletne vinovnike opasnih „nestašluka”. Policijska >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << evidencija pokazuje da spisak krivičnih dela koja su počinili klinci pre nego što su proslavili punoletstvo poslednjih pet godina ne raste.
Ekspanzija dečjeg prestupništva i nasilja samo je iluzija stvorena na osnovu toga što se o ovim pojavama danas više i glasnije govori.
Za godinu dana u proseku 5000 dece odgovorno je za 7500 zakonom kažnjivih prestupništava u Srbiji, podaci su MUP-a. U prvih četiri meseca ove godine prosečno pet i po puta dnevno čuvari reda hvatali su prestoničku dečurliju u teškim krađama, razbojništvu, posedovanju droga... Stručni za suzbijanje maloletničkog kriminala smatraju da ti podaci nisu alarmantni, nego uobičajeni. Ne spore da se u senci spiska evidentiranih krivičnih dela krije mnogo duža lista nezabeleženih pesničenja, žigosanja modricama, iznuđivanja novca, zastrašivanja, neprihvatanja i maltretiranja iz obesti, zbog različitosti, materijalne dobiti, revanša...
– U društvu u kojem nema vrednosnog sistema ali ima krađa, pljački, otimanja i u samom vrhu društvene lestvice nije čudno da mladi nemaju ograničenja koja bi imali da u njihovom okruženju to ponašanje nije gotovo uobičajeno. Mladost je po sebi buntovna i ako joj se dodaju zloupotreba raznih psihoaktivnih supstanci i alkohola rezultati ne ohrabruju. Današnja omladina umesto da ne poželi ništa što je tuđe ona otima – komentariše Aleksandra Janković, psiholog.
Ističući poriv mladih da budu primećeni i uvažavani u mikro okruženju napominje da kad ne mogu da budu najbolji po dobru pokušavaju da budu viđeni kao ozbiljne face – s one strane zakona.
– Lakše im je da se ugledaju na nosioce nakaradnog vrednosnog sistema o kojima mediji izveštavaju. Ne znači da o tome ne treba pisati ali treba voditi računa kako! Otuda su delinkventi mlađi od 16 godina pogrešno uvereni da je za njih olakšavajuća okolnost što im ne može biti propisana zatvorska kazna – kazuje Jankovićeva.
Ohrabrujuće primere koji potvrđuju da se promena može dogoditi i da to nije investicija samo za školsko doba nego za život iznedrio je Unicefov program „Škola bez nasilja”. Rezultati petogodišnje primene pokazali su da je školskoj populaciji neophodna obuka jer mahom ne znaju da se nose sa problemom nasilja.
– Posle sprovođenja programa povećana je sigurnost u školskom okruženju do 80 odsto a nasilje je smanjeno do 50 odsto. Deca su naučila da prepoznaju zlostavljanje i češće ga prijavljuju odraslima što je preduslov za otklanjanje neprimernog vladanja – kaže Jelena Zajeganović, koordinator Unicefovog projekta „Škola bez nasilja”.
Rezultati primene programa u najvećoj meri zavise od spremnosti rukovodstva škole i nastavnika da se iskoreni nasilje u đačkim klupama, međutim, i kada učenici prijave maltretiranje mnogi nastavnici ne reaguju.
– Kad prisustvuju nasilnoj sceni gotovo 20 odsto učenika ništa ne učini smatrajući da ih se to ne tiče, oko 40 odsto se ne meša iako misle da bi trebalo. Pozitivnije na program reaguju devojčice, učenici mlađih razreda u ruralnim sredinama. Lošije ga prihvataju dečaci, u velikim školama i urbanim sredinama – tipičan primer su beogradske – pojašnjava Zajeganovićeva.
Na osnovu tih saznanja Unicef je okupio stručni tim i u program uneo novine u radu sa decom kojima treba da se postigne kontrola besa i unapredi komunikacija i tolerancija.
– Devojčice su sklonije socijalnom nasilju. Dečaci razmirice češće rešavaju tučom. Biti brižan i delovati zaštitnički doživljava se kao slabost u koncentričnim krugovima nelagode oko učenika koji se nasilno ponašanju, a to mora i može da se promeni – zaključuje Stanislava Vučković, psiholog i konsultant u projektu „Škola bez nasilja”.
Milenija Simić-Miladinović
-----------------------------------------------------------
Deci nije mesto u školama za osnovno obrazovanje odraslih
Zašto u program „Škola bez nasilja” nisu među prvima uključene škole za osnovno obrazovanje odraslih u kojima uglavnom uče nepunoletna deca sklona delinkvenciji, zbog nestašluka premeštana iz škole u školu.
– Od skoro je u projektu zemunska škola za osnovno obrazovanje odraslih „Branko Pešić” zbog velikog broja učenika i potencijala da u njoj program zaživi. I ona je jedina. Ne smemo da dozvolimo da nam deca idu u škole za obrazovanje odraslih. To je propust zajednice u kojem su stradali đaci kojima nije blagovremeno pružena podrška a doživeli su različite oblike diskriminacije. I zakon nalaže da se sva deca upišu u redovne osnovne škole. Do kraja 2012. godine škole za obrazovanje odraslih ne bi smele više da upisuju decu – obrazložile su Jelena Zajeganović i Stanislava Vučković iz Unicefa.
objavljeno: 19.06.2011
