Izvor: Politika, 12.Apr.2009, 01:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Završni izveštaj
Naglo otopljenje donelo mi gomilu nevolja. Što ne bi donelo! Pa ja sam vršnjak prosečno starog građanina Srbije: nakokao sam nešto više od četrdeset godina. Idem, tako, „u najboljem životnom dobu”, ulicom i povodim se. Meteoropata, školski primer! Čas mi vruće, čas mi hladno, pritisak malo raste, više pada – slično kursu dinara – u glavi haos, vrti se vrteška, a kad me sunce ozrači, trčim u hlad gde me namah spopadne jeza i probiju žmarci... Samo gledam, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ako padnem, da ne zveknem glavom. A u kompaniji me čeka onoliki posao. Kad pomislim na završni izveštaj za prošlu godinu, spopadne me napad panike. Nimalo mi nije lako. Pitam se, kako li je tek Srbiji sa ovakvim građaninom „u proseku”. A taj statistički čova „u punoj snazi” trebalo bi da zemlju izvuče iz krize. Hoće, ako prvo sebe postavi na čvrste noge, uhvati pravac i prestane da ševrda.
Utešno je jedino da su to stvarno najbolje godine. I izreka kaže da pravi život počinje tek posle četrdesete. Počinje, kako da ne: ujutru se budim sa bolovima, što je odličan znak – čim boli, znači da još nisam umro. Fiska u grudima, probada u želucu, znači sve je u redu. E, pošto sam živ, mogu da nastavim da izvlačim sebe i druge iz teškoća, a državu iz dubioze... Jadna država koju deca napuštaju i matorci moraju da je vuku. Zato tako i napredujemo. Kad sam imao sedamnaest godina, ovakve kao što sam ja sada smatrao sam krševima. Što je najgore, bio sam u pravu.
U petoj sam deceniji. Ja sam spoj mladosti i iskustva. Volim i dalje sve što vole mladi, a u meni se već nakupilo more groznih događaja koje zovemo finim imenom – iskustvo. Mogao sam i manje iskusan da budem, ništa ne bi smetalo.
Otvaram prozor da mi u sobu uđe zrak nade iz svemira. Možda na sunčev pogon krene nabolje.
– Dobro jutro, komšija! Lep dan... – dovikujem Mladenu koji se čvari u svom dvorištu. Nabacuje boju. Neguje ten. Poranio.
– Lep, za sada... Ali vetar sa severozapada doneće Beogradu hladnu kišu u popodnevnim časovima. Večeras oko devet možda bude i oluja praćena gradonosnim oblakom. Stavi karton na šoferšajbnu, led može da je polupa!
– Otkud znaš? Kad su to javili?
– Javilo mi moje koleno! Pričao sam ti sto puta: ako me probada desno, sigurno će kiša. Ako seva u levom, garant će pljusak. Čim prilegnem iz čista mira, to je pritisak, znači biće oluja! Meteorološki zavod može uvek da me pita za prognozu vremena. Precizniji sam od njihovih instrumenata – ubeđuje me Mladen.
– I mene od jutros stiska pod rebrima. Zevam kao riba na suvom. Znojim se. Srce mi bije, a usta se suše. Manta mi se... Samo ne znam šta to predskazuje. Mora da će apokalipsa – požalih se iskusnijem „kolegi”.
– Kakva apokalipsa, čoveče, ti si u predinfarktnom stanju! Ili si postao hronični bolesnik! Mlad si još za takve simptome! Idi lekaru! – razmahao se komšija.
– Ma kakvi! Moram na posao. Čeka me završni izveštaj. Ne mogu bez mene da ga urade – odmahujem dlanom. Dok zatvaram okno, čitam Mladenu sa usana: „Batali izveštaj! Niko nije nezamenljiv! Nek drugi šljakaju. Čuvaj zdravlje...”
Mlađa je maher. Dohvatio šezdesetu, a izgleda kao nov! Provalio je kako opstati u ovom društvu. Osetljiv je, kao da pod kožom ima senzore: čim oblačak posla nadvije njegov sekretarijat, on predoseti „promenu”, zaboli ga kolence pa prilegne dva-tri dana. Najavi li se veće poslovno „nevreme”, njemu momentalno padne pritisak i ode na bolovanje. Sačeka da „oluja” prođe. Za to vreme, „drugi” završe posao. Kad se radna akcija okonča i na horizontu se stiša, on izmigolji, prošeta posle kiše. Nadiše se ozona i, svež i mladolik, kao da ništa nije bilo, pojavi se u kancelariji. I to prolazi. Godinama. Decenijama. Mislio sam da neće, a proteglo se i u novi vek.
Ko mi je kriv što se nisam prilagodio i naučio da se „ponašam”. Zato i ovogodišnji završni izveštaj baš mene čeka. Zato sam i postao „hronični”. Krš. Ne treba mi lekar da isporuči dijagnozu. Mlađa bolje zna. Moj završni izveštaj već je davno overen.
Darko Kalezić
[objavljeno: 12/04/2009]
