Izvor: Blic, 31.Mar.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Trg na koji je već stigla Evropa
Jedna uz drugu, stoje dve značajne kuće kulture, Studentski kulturni centar i Jugoslovensko dramsko pozorište. Kao Srbija i njen komšiluk, oronuli SKC se svim snagama trudi da ponovo uđe u elitno kulturno društvo, a JDP je uveliko član evropskog pozorišnog plemstva. Po krugu oko Jugoslovenskog dramskog pozorišta smo prošetali sa „prvim čovekom" te kuće, glumcem Brankom Cvejićem, koji je od 2002. godine upravnik ove značajne institucije.
Nad kućama >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << iz kojih još izbija građanski duh prve polovine prošlog veka, kao prinudno spušten svemirski brod, nadvija se ogromna staklena zgrada Narodne banke. Uz Jugoslovensko dramsko pozorište, koje izgleda kao da je juče završeno, stoji išaran i prljav Studentski kulturni centar, nekadašnji Oficirski dom u kome je skovana zavera za ubistvo kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage Mašin. Ova dva prelepa zdanja razdvaja javni toalet u dnu sređenog parka „Manjež" u kome je, uprkos tome što je ograđen stubićima, svakodnevno parkiran nečiji mezimac na četiri točka. Premda uređen, Cvetni trg, je prepun kontrasta. Kad se malo bolje pogleda, moglo bi se reći da je slika pomalo nadrealna. A ni priče vezane za ovaj deo grada nisu drugačije.
- Stalno sam govorio „Nećemo valjda dočekati 60 godina, a da pozorište ne bude naše". Teatar „Bojan Stupica" je jedna velika bolna tačka. Zakupcima je istekao ugovor pre tri godine. Dobili smo sve presude, ali kafandžije ne možemo da izbacimo. Da Bojan Stupica postane poznatiji po kafani, nego po onome što je uradio u životu - to je sramota na nas i naše sudstvo!!! - kaže Cvejić.
U jednom trenutku je moglo da se desi da ovaj teatar ostane poznat po incidentu koji se desio u istoimenoj kafani. Oko foajea teatra „Bojan Stupica", ovo pozorište, a i Grad, već godinama, vode bitku na sudu, a i van njega.
Vraćajući vedrinu, Branko Cvejić skreće ka „Manježu", jednoj od kultnih kafana ovog kraja, a i celog grada.
- Kafana „Manjež" se nekad zvala „Kod tetka Jule". Tada su mladi glumci mogli od plate da se hrane po kafanama. Najviše smo sedeli u „Manježu", „Arilju" i „Malom Parizu". Zimi je bilo strašno. Kad stignem kući iz „Manježa" prvo sve što je bilo na meni izbacim na terasu, pa tek onda uspem malo da dođem sebi. Sad je sve drugačije. Otvaraju se novi kafići. Evo pešačka zona u Njegoševoj. Park je uređen. Sve je renovirano i treba da bude. Ne moraju kafane da budu smrdljive i ofucane da bi sačuvale dušu - kaže Cvejić.
„Manjež" je renoviran, ali je ostao isti kakav je i bio, samo izglancan. Ostao ke oaza neke autentične duhovno-urbane atmosfere u kojoj glumci, filozofi, književnici... još uvek rado svraćaju na špricer. crevca, kavurmu i razgovore o smrti i umetnosti.
- Država nije član Evropske unije, a naše pozorište jeste. U Evropsko teatarsko udruženje nije lako ući. Tu ne pomažu veze. Morate da imate kvalitet i da budete značajni. JDP je uvek bio ono najbolje što je Beograd imao bez obzira što se pojavilo gradsko mezimče „Atelje 212". Koliko nedostaje gradu, najbolje se videlo dok je bilo zatvoreno, posle požara - kaže Branko Cvejić.
Prvi ljudi najekskluzivnije teatarske porodice starog kontinenta nedavno su u Beogradu održali vanrednu Skupštinu. Obišli su pozorište, zavirili u kafanu „Manježu"... Uveče je samo polovina njih uspela da stigne na predstavu. Počeli neredi na ulici, a oni su bili smešteni u hotelu „Balkan". Kako kaže Cvejić, da nije tragično, moglo bi da se nazove uličnim teatrom.
Staklo štiti od grafita
Kao i svako drugo staklo koje je „niklo" u starom delu grada, i ono ispred fasade Jugoslovenskog dramskog pozorišta je, kad je postavljeno, izazvalo buru reakcija. Ljudi su se mrštili i negodovali
- Staklo nije bilo predviđeno projektom, ali kad je pozorište bilo gotovo, samo sam zamislio kako će da izgleda za nekoliko dana. Samo sam zamilio grafite na svežoj fasadi i odmah počeo da kukam da stave i staklo -priča Cvejić.
Voze i preko stepeništa
Pogledajte protivpožarni put! Ne daj bože da neko mora tuda da uđe. Na njemu ostavljaju kola stanari, posetioci „Stupice"... Pitam jednog taksistu koji tu istavlja svoja kola stara 50 godina „Pa dobro zašto?", a on kaže „Živim tu". Pa šta bi bilo da živi kod „Buhe"? Stavićemo rampu, ali će onda da idu preko stepenica. Gledali smo to već i čudom se čudili - priča Branko Cvejić.
Razvojni put SKC
Studentski kulturni centar nekad je bio vrlo značajan. Verovatno je bio značajan i kad je bio Dom Udbe, a i pre toga kao Oficirski dom, ali se tog vremana ne sećam. Kad je postao SKC bile su u njemu interesantne pozorišne predstave, izložbe, koncerti... - seća se Cvejić.
Prvi skup viđenijih evropskih feministkinja održan je sedamdesetih baš u SKC, likovne avangardne izložbe, performansi, filmske i video projekcije, instalacije i ulične akcije, koncerti, gostovanje pozorišnih trupa... A onda se, početkom devedesetih, polako transformiše u kuću za promociju tadašnje vladajuće garniture, SPS i Jula.
