Izvor: Blic, 28.Apr.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Treći Beograd u Pančevačkom ritu
Treći Beograd u Pančevačkom ritu
- Beograd je dobio dobar festival, Nedelju dizajna, a za Beograd je užasno bitno da prevaziđe svoje granice, i on to i uspeva. Ali setite se šta je rekao Ben Evans, direktor Dizajn festivala u Londonu - da ga ljudi i dalje pitaju: 'Šta ćeš u Beogradu?'. Međutim, nešto se svakako promenilo poslednjih nekoliko godina, i to znači da identitet treba da se održava - kazao je za 'Blic' arhitekta Srđan Jovanović Vajs (Weiss) prilikom boravka >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u Beogradu povodom novoustanovljene Nedelje dizajna. Tada je ovaj predavač arhitekture i političkog dizajna na Univerzitetu Pensilvanija u Filadelfiji, i vlasnik studija 'The NAO' u Njujorku, govorio na temu grada, insistirajući na tome da grad treba prvo dobro spoznati pa onda intervenisati.
Iako već više od deset godina živi u Njujorku, Vajs se na najvišem nivou bavi našim podnebljem. Autor je 'Atlasa balkanizovane arhitekture', tj. spontano sagrađenih kuća, od kojih svaka umišlja da je grad. On ispituje odnos politike i arhitekture uopšte. Pominje činjenicu da je Milošević za vreme svoje vladavine naručio svega dva objekta, a NATO sagledava u ulozi arhitektonskog kritičara. Istraživanje Beograda Jovanović je predstavio u Tokiju, na forumu posvećenom globalizaciji i njenom pečatu na fenomene grada. Arhitektonske hibride sagledao je u 100.000 bespravno sagrađenih građevina u Beogradu 90-ih, što je 70 odsto ukupne površine izgrađenog Beograda. Pošto 98 odsto tih zgrada nije završeno, Vajs ih vidi kao turbo prostor i kao mogućnost za oslobađanje grada od urbane forme i memorije.
Jovanović je diplomirao na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, a usavršavao se na Harvardu. Na poziv reditelja Roberta Vilsona seli se u Njujork, gde radi na 'Svetlosnim projektima' u Pitsburgu. Na Glukmanov poziv dizajnira minimalističke umetničke galerije u Njujorku i gradi Pikasov muzej u srcu jevrejske četvrti u Malagi, na jugu Španije. Posle pobede na konkursu za zgradu Fondacije 'Mis Van der Roe', 1998. godine u Barseloni, osniva svoj ofis u Njujorku 'The NAO', i ostvaruje projekte za Švajcarski institut za savremenu umetnost, kao i mnoge druge širom sveta. Uskoro će izaći iz štampe njegova prva knjiga 'Almost Normal Almost Architecture'. Kako gledate na Beograd iz pozicije nekoga ko se bavi i urbanizmom?
- Ja bih razmišljao o trećem Beogradu, koji nije ni u starom ni u Novom Beogradu, već o delu prema Pančevu, koji je pretrpeo talas divlje gradnje koja je sad legalizovana. Postoji ogromna šansa ne da se samo gradi, već da se inkorporira ta situacija. Inače, volim Beograd, podseća me na Njujork, i obrnuto, i fino je u Beogradu što su stvari koje su nemoguće u Njujorku ovde jako moguće. Recimo, zakasnite na sastanak ili promenite plan u poslednjem trenutku, ali bez velike štete. Ovakav način života nedostaje na drugim mestima, i to je stvar na kojoj može da se radi... Lično sam protiv brendiranja gradova, grad ima ime, i to je dosta. Beograd je Beograd.
I on se uklapa u vaš stav, retro strategiju 'Do not design'?
- U neku ruku da. Dizajn postoji kao dizajn, recimo ove stolice na kojima sedimo, što god da jeste i kakvo god da jeste, i postoji reprezentacija dizajna koja funkcioniše u nekim mestima, ali za grad je potreban polivalentniji sistem upravljanja i rađanja koji trpi kompleksnost. Beč je interesantan po tome što se delovi grada razvijaju na različite načine, ali to je moguće zato što postoji jedan entitet. Beograd u kome, čini mi se, postoji ideja o gradu, treba da dopusti svojim segmentima da se razvijaju tako što se neće takmičiti sa ostalima, radeći pri tom jednu te istu stvar. U projektu za teatar savremenog plesa i ostalim delima trudite se da to bude primenljivo i na drugim mestima...
- Da, jer ako bismo posmatrali svaki grad kao šou, metaforički gledano, šta uraditi sa svim tim stvarima koje su stvarane za taj šou? Reč je o trajnosti svih inicijativa, građevina... Želja mi je da razradim sistem za arhitekturu, za stanovanje, za arhitekturu društvenog standarda... Da li je moguće iskustvo Pikasovog muzeja u Malagi iskoristiti za projektovanje domaćih muzejskih zgrada?
- I beogradski Muzej savremene umetnosti i novosadski planiraju nove zgrade, što je odlično. MSU u Beogradu je dobro shvatio svoju misiju - da postane kolekcija moderne umetnosti i da radi nešto što je Pikasov muzej uradio, dakle, da stalno radi na svom savremenom delu, jer biti savremen znači biti stalno savremen. Taj projekat, uz kunsthale i operu, novi su izazovi za arhitekturu.Mnogi ljudi ne razumeju zašto je potrebno napraviti gradsku galeriju...
- I sam sam učestvovao na konkursu za beogradski kunsthale i smatram da je Trg republike za nju idealno mesto. Uvek ima ljudi koji ne razumeju, i sam nešto ne razumem, ali mi svi učimo, svakodnevno, i nije problem ne znati sve do kraja. Jer graditi galeriju znači graditi njen program, njenu budućnost, za šta je potrebno više energije nego za samu gradnju. Ljubica Jelisavac
