Izvor: Politika, 12.Apr.2015, 15:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tošin bunar na vrelu lekovite vode
Kraj Novog Beograda na granici sa Zemunom dobio je ime po grčkom trgovcu Teodorosu Apostolosu koji je krajem 18. veka promenio ime u Toša Apostolović – Osim po najvećem studentskom naselju na Balkanu, Ulica Tošin bunar prepoznatljiva je po kafani „Džakarta” i zapuštenoj Evangelističkoj crkvi
Već četiri decenije Rajko sa Žabljaka uživa u lepotama Džakarte. Ne one u Indoneziji, već sa Tošinog bunara. U čuvenoj kafani koja je zaštitni znak ulice koja spaja Zemun >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sa Novim Beogradom, Rajko i njegovi prijatelji nebrojeno puta su se družili i veselili uz zvuke tamburica. Pod krovom zdanja napravljenog od naboja blata i trske, on i njegova ekipa iz Studenjaka proslavljali su svaki položeni ispit.
– Preko puta „Džakarte” je Studentski grad u kojem sam živeo krajem sedamdesetih. Bilo bi dovoljno da neko od našeg društva samo pomene ovu kafanu, koja je ime dobila po studentima iz nesvrstanih zemalja, i svi bismo se odmah tamo stvorili. Leti smo uživali u bašti koja je gledala na Tošin bunar a ne, kao sada, na park. Sa hladnijim vremenom povlačili bismo se unutra, gde je i danas sve isto, kao netaknuto – priseća se Rajko, dok sa prijateljicom ispija piće.
Njegova ekipa iz studentskih dana nije se micala iz Tošinog bunara jer im je u tom kraju sve nekako bilo na dohvat ruke. A kada se „pozdrave” sa „Džakartom”, akademci su se prebacivali u „Radnički” koji i sada postoji u Tošinom bunaru, kao restoran fudbalskog kluba. Jedina razlika je što u njega više ne hrli studentarija.
(Foto Z. Anastasijević)
– „Radnički” je bio visoko kotiran na listi mesta za noćni provod. Pozajmiš pantalone od jednog cimera, sako od drugog, pa pravac na igranku. Tako sređen, kreneš u „Radnički”, a oko tebe ledina. Sada su na toj strani Tošinog bunara nanizani dućani, stovarišta, razne firme... Tamo i dalje nema ničeg glamuroznog, u čemu je uostalom draž tog kraja – kaže ovaj Zemunac.
Da život u Tošinom bunaru nije svima lagodan, potvrđuje baka Stanojka Dragićević. Sedamdeset šestogodišnja penzionerka živi u ovom kraju već tri decenije. Imanje je nasledila od oca, koji je kuću kupio osamdesetih godina prošlog veka.
Avliju koja je tek delimično popločana ciglama pritislo je sa svih strana blatište. U ćošku – kokošinjac. Na drugom kraju poslagana drva za ogrev.
– Ništa me ne pitajte. Voda neprestano navire sa ulice. Dvorište pliva u kanalizaciji. Koga sve nismo zvali, kukali smo svima redom i ništa – jada se baka Stanojka, iz Tošinog bunara 150.
Nekoliko kuća niže, na broju 136, već pet decenija živi porodica Seliščak.
– Kuću smo nasledili od nekog Švabe. I dalje je u dobrom stanju. Nemamo nikakvih komunalnih problema i do nas ne stižu izlivi iz kanalizacije koji muče komšije. Čujem da je izvor nevolja šaht iz kojeg već dve decenije stalno otiče voda, a nalazi se na neuređenom zemljištu u blizini opštinskog centra za socijali rad – kaže Vlada Seliščak.
Sem po udžericama i pogonu nekadašnje fabrike duvana, ovaj kraj poznat je i po Evangelističkoj crkvi koju, iz ne sasvim poznatog razloga, pojedini Zemunci zovu sinagogom. U Jevrejskoj opštini Zemun preciziraju da ovo zdanje nikada nije bilo sinagoga, već je odvajkada Evangelistička crkva.
Objekat je pre desetak godina proglašen spomenikom kulture, ali je sada veoma zapušten – ograda samo što se ne obruši, kapija je odavno zabravljena, dvorište zatrpano smećem...
– Zdanje niko ne održava već godinama. Unutra se smestio KUD „Branko Radičević”, ali ne znamo ni da li oni rade – kažu žitelji Tošinog bunara.
----------------------------------
Đeram srušen i zatrpan
Tošin bunar svoje ime duguje trgovcu Teodorosu Apostolosu, koji je krajem 18. veka „posrbio” ime u Toša Apostolović. Ovaj dobrotvor bio je i predsednik zemunske opštine. Legenda o izvoru lekovite vode, u blizini kafane koja je takođe bila njegovo vlasništvo (današnji „Tošin bunar”, iliti „Džakarta”), kaže da je Toša Apostolović, koji je patio od teške očne bolesti, usnio jedne noći da ispod njegovih vinograda na Bežanijskoj kosi protiče lekovita voda. Glas u snu mu je poručio da treba da na uzvišenje iznese bure i zavalja ga prema dolini. Gde se bure bude zaustavilo, tu treba da iskopa bunar. Kada je Toša tako i uradio, bure se zaustavilo u blizini današnjeg Studentskog grada, pa je trgovac tu sagradio bunar sa đermom. Legenda kaže da je voda zaista bila lekovita, pa se Toši vid „popravio”.
Neposredno pred smrt, 1810. godine, to zemljište Toša je zaveštao crkvi. Okolina bunara postala je omiljeno izletište Zemunaca, ali i putnika iz svih krajeva. Bunar je zatrpan posle Drugog svetskog rata, u vreme gradnje Studentskog grada.
Marija Brakočević
objavljeno: 12.04.2015.
.jpg)
