Izvor: Politika, 20.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slučajno Beograđanin
Ivo Eterović, majstor fotografije, nosilac počasne titule ekselencije Međunarodne organizacije umetničke fotografije, pet decenija ne prestaje da slika Beograd iz različitih vizura. Nikada se nije okupao u Savi i Dunavu
Kada bi na mapi Beograda trebalo pronaći neku značajniju tačku koju on nije snimio, bio bi to težak posao. Ivo Eterović uporno je slikao Beograd iz aviona, helikoptera, iz vazdušnog balona. Sa neba i sa zemlje. Odozgo i odozdo.
Rođeni Dalmatinac, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << berakin sa splitske rive, šaljivdžija i kozer, maestro primenjene i umetničke fotografije, o Beogradu je objavio sedam fotomonografija. Dve o Novom Beogradu. Prvi je fotoreporter čije se ime pojavilo na koricama jedne knjige.
Istovremeno je "škljocao" i najlepše manekenke na novobeogradskoj sahari. Posebno voli da radi ciklus uličnih svirača. Slikao ih je u šezdeset gradova sveta
Autor monografija – "Beograd koji volim", "Beograd na dlanu", "Beograd, danas", "Novi Beograd izbliza", za koje su mu uvodne tekstove pisali Peđa Milosavljević, Bogdan Bogdanović, Momo Kapor, septembra 2008. godine, obeležiće tačno pola veka otkako ima beogradsku adresu.
Od 1971. godine, kada je kročio na tle Novog Beograda, iznikla je neka tajna veza, gotovo se izgradila organska hemija, između Ive Eterovića i Bloka 28.
– Pitaju me: zašto sam toliko privržen Novom Beogradu? Šta ima tamo, što je on meni tako interesantan? Već trideset pet godina sam u Ulici Španskih boraca. Kad smo se ovde doselili, prelazili smo preko drvenih dasaka. Još se radilo. Moja kćerka Sandra, koja sada živi u Rimu i bavi se filmom, bila je prva beba koja se uselila u Blok 28. Napravio sam dve fotomonografije o Novom Beogradu, tako nešto imaju samo poneki evropski gradovi. Meni je ovde dobro. Kažu da će jednog dana Novi Beograd biti centar Balkana. Blizu je Železnička stanica, prema Istoku i Zapadu. Aerodrom je tu. Autoput me vodi gde hoću. Kada mi se pije kafa, protegnem noge do "Vera", novobeogradskog Ajfelovog tornja. Kada sam, pre pedeset godina, stigao u Beograd i postao Beograđanin, došao sam sa Bliskog Istoka, sa "vrućeg" područja. Tamo se ratovalo. Imao sam nameru da ovde ostanem godinu dana. Međutim, prijatelji su mi odmah rekli da kad se napijem savske vode neću mrdnuti odavde. Bili su u pravu, ali nikada se nisam okupao u Dunavu i Savi. Ulica Španskih boraca mi je oduvek zvučala gordo. Uspravna i stamena. Koča Popović mi je pričao o avanturama u Španskom ratu. Ulici Španskih boraca nisu dirali ime. Ideološki nije bila provokativna i opasna. Imam sjajne komšije. Mnoge ne poznajem, svima se javljam. Danas, Novi Beograd ne možete da pogledate, a da ne zakačite neku građevinu. U blizini naših zgrada, popularne "potkovice", a preko puta "televizorki", izgrađen je novi hotel. Izgleda kao sanduk čokoladne boje. Ali, kada ne bi bilo vidljive razlike između nekad i sad, to bi značilo da tapkamo u mestu. Trideset pet godina je dug period za Novi Beograd koji niče iz peska. Imam fotografije kada je izgledao kao pustinjska sahara, i u današnjoj njegovoj modernističkoj, futurističkoj varijanti. Ponosan sam što živim tu – govori Ivo Eterović koji završava sa pripremama nove knjige "Kamerom po svetu".
Eterović smatra da je zadatak gradske vlasti da ostavi građevine koje će biti na divljenje budućim generacijama.
– Beograd je imao nekoliko sjajnih gradonačelnika, vrhunskih intelektualaca. Žika Kovačević je gospodin, Branko Pešić je bio domaćin. Bogdan Bogdanović sa njegovim belim šalom. Mnogi ne znaju, a neki neće da znaju da je upravo on inicijator novog izgleda Knez Mihailove ulice i Narodnog pozorišta. Sa Bakočevićem dolazi era onih koji presecaju vrpce. To je istina. Stojim iza toga. Beogradu nedostaju mostovi – smatra Eterović.
Najviše mu se dopada Konak kneginje Ljubice.
– Mislim da je unutrašnjost ovog prostora nedovoljno iskorišćena, a mogla bi da postane centar svakodnevnih kulturnih dešavanja – smatra naš sagovornik. Već prvih dana po dolasku u Beograd, Eterović je sa Kalemegdana posmatrao zalazak Sunca. Zamišljao je teren u Novom Beogradu kojega tada još nije bilo. Veoma brzo odlučio je da se "popne" u visine tražeći neki drugačiji, lepši, bojom puniji, izazovniji Beograd.
– Sa tog mesta sam napravio prve fotografije Beograda u boji. Kao da sam predosećao da će boja biti dominantna u mom radu. Na vreme sam shvatio da je posao u dnevnim novinama robovski. Nema tu kreativnosti. Zalepe ti sliku i tekst na mestu koje je unapred određeno. U nedeljnicima možeš više da izraziš umetničku dominaciju. Međutim, jednog dana sam zaključio da i to ima svoj kratak vek trajanja. Sav tvoj rad, trud, znoj i krv u novinama završi tako što se u njih zamotaju kore od jabuka. Tada sam osmislio i inaugurisao formu fotomonografije. Prva se zvala slično vašoj rubrici "Beograd koji volim" – kazuje Ivo Eterović.
Aleksandra Marković
[objavljeno: 20.08.2007.]
