Izvor: Večernje novosti, 05.Nov.2014, 12:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Seljački naziv za akademsku kafanu
OD Slavije ka Terazijama vekovima vodi Ulica kralja Milana (koja je često menjala ime), a nekada je na njenom samom početku bila simbolična „kapija“: dve kafane koje su obeležavale ulaz u ovu varošku saobraćajnicu. Jedna se nalazila na mestu sadašnje „Mitićeve rupe“ i nosila je ime „Rudničanin“, dok je druga bila „Kod tri seljaka“. Različiti hroničari pamte i beleže vreme kada su ove kafane postojale, a zapisali su i da su srušene neposredno pred Drugi svetski rat. Jedan >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << od takvih beležnika varoške istorije, Nikola Trajković, zapisuje kako su to bile neugledne kafane. Ispred „Rudničanina“ je, na primer, „bila razapeta platnena nadstrešnica, ispod koje su bili postavljeni stolovi za kojima se uvek tiskalo mnogo sveta.“ - Tačno preko puta je bila isto tako niska i neugledna kafana „Kod tri seljaka“, ali jedna nije konkurisala drugoj, jer je svaka imala svoje goste i svoje specijalitete - piše Trajković. - Ove kafane su u početku bile najobičnije seoske mehane sa prljavim dvorištima i štalama gde su smeštani konji i kola seljaka i rabadžija koji su, pre nego što je proradila železnica, dovozili hranu i ostale potrepštine za Beograd, a odatle su odnosili robu za unutrašnjost. Tako su ove kafane počele sa najsiromašnijom publikom i na krajnjoj periferiji, da bi se vremenom našle u centru grada sasvim preuređene i sa često odabranim gostima koji su rado navraćali u ove kafane zbog neobično prijatne atmosfere i odličnih specijaliteta“. Gledajući od Terazija ka Slaviji, kafana „Tri seljaka“ nalazila se kao poslednja građevina sa desne strane u Ulici kralja Milana. Vremena su se menjala, pa je tako i publika koja je svraćala na ovo mesto postajala sve kvalitetnija, već i samom činjenicom da je kafana prestala da bude na periferiji i u zabiti, već u sve dragocenijem delu grada. Tako se sve češće događa da kafanu „Kod tri seljaka“ Beograđani prozivaju i „akademskom“ sve više dovodeći dva naziva istog bircuza u međusobno neslaganje. Razlog je što su se ovde okupljali i profesori Medicinskog fakluteta. Istina, „Tri seljaka“ imala je i jednu zaklonjenu salu, neku vrstu velikog separea u kojem su mogli da se odvijaju zatvoreni sastanci, pa su tako ovde organizovani sastanci različitih uprava kojekakvih udruženja. Tako, različiti putopisci koji su kročili u Beograd, ostaju sa dubokim utiskom vezanim za gradske kafane, a samo jedan od njih, Luj Žedeon, beleži kako u ovoj varoši „ima svega do preteranosti, pogotovo preteranosti kafanskog života“. Među ostalim, on pominje i „Kod tri seljaka“ kao mesto gde služe „krompir sa jagnjećinom“, kao poseban specijalitet. O važnosti ove kafane govore i zapisi koje su svojevremeno objavile kolege iz Radio-Beograda, kada su pronašli autobiografsko štivo - „Zabeleške“ Dragoljuba Gošića. Ovaj prvak Narodnog pozorišta opisuje i scene iz kafanskog života ondašnjih bardova, pa pominje i Rašu Plaovića, tadašnjeg neprevaziđenog velikana srpske pozorišne scene. - Na jednom drugarskom sastanku u kafani „Kod tri seljaka“ koji je priredio Raša Plaović povodom položenog diplomskog ispita na Tehnološkom fakultetu, poželeo sam mu da položi i doktorat - piše u „Zabeleškama“ Dragoljub Gošić. - On je već imao diplomu Filozofskog fakulteta. Zato sam poželeo da i mi glumci imamo jednog doktora među sobom. Većina nas bila je sa vrlo malo ili skoro bez ikakve škole, iako s mnogo dara i ljubavi za naš poziv. Tako su kroz „Tri seljaka“ protutnjali taljigaši, prosjaci, a zatim profesori i glumci. Na kraju, ovuda je prošao i rat, čineći ovaj prostor, na početku Ulice kralja Milana, dugo vremena opustelim. Neki kažu da, kada zatvore oči na danas večito uzburkanoj Slaviji, i sada začuju kafansku vrevu i vide rumenilo u obrazima varoških boema koji nisu mogli bez ove ulice i „Tri seljaka“. SLEPI GUSLARI Kada su se približavali dani vašara i crkvenih slava, u Beograd su pristizali slepci guslari sa svojim vodičima. O tome piše Trajković u knjizi „Siluete starog Beograda“ i govori kako su u ovim kafanama, koje su u početku bile vrlo siromašne, odsedali i prosjaci koji bi sa istim motivima stizali u grad. „KRAJ SVETA“ SLAVIJA je bila „kraj sveta“ za ondašnje Beograđane, pa hroničari kažu kako su do osamdesetih godina 19. veka ovde bile široke poljane i njive, a da su na prostoru iznad potonjeg trga bili drvoredi orahovog i višnjinog drveća. Tu su pasla stada ovaca i krava, a predgrađe Beograda prvo se zvalo Simićev majur, a potom „Englezovac“, po Mekenziju koji je uredio ovaj deo grada, ali on je vredan posebne priče. - U ta, davna vremena, nasred Slavije postojao je poveći otvoren bunar - beleži Trajković. - Bio je nasred ledine, pun nečiste vode i žabokrečine, a odmah do njega nalazio se manji, drveni most - propust - kroz koji je oticala voda posle kiša i slivala se niz tesnu i neregulisanu današnju Nemanjinu ulicu na prostran i blatnjav prostor. gde je 1884. sazidana Železnička stanica.
Nastavak na Večernje novosti...
