Izvor: Politika, 31.Maj.2011, 23:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ruže iz vrčinskog vrta mirišu u Evropi
Petnaestak godina nakon što je iz srca Dorćola migrirao na obod grada, Radoslav Petrović postao je svetski priznat uzgajivač čije se ruže prodaju u Austriji, Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj...
Sredinom devedesetih, kada su mnogi Beograđani pakovali kofere i s prestoničkog asfalta migrirali na pločnike Čikaga, Vankuvera ili Sidneja, virus bekstva nije mimoišao ni Radoslava Petrovića. I tako je ovaj tada tridesetčetvorogodišnjak dorćolsku kaldrmu zamenio – vrčinskom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << oranicom. Nisu ga toliko gušile sankcije i ekonomska kriza, koliko gradska vreva i „naporan komšiluk”. Iz Simine ulice otišao je na obod prestonice, tamo kupio plac i trajno se nastanio. A onda mu je prijatelj doneo englesku ružu koja ga je opčinila mirisom i izgledom. Ličila mu je, kaže, na božur sa mnogo latica. Počeo je da gaji ovo cveće, s namerom da oformi vlastitu kolekciju.
Petnaestak godina kasnije, Petrović (50) je svetski priznat uzgajivač ruža. Njih više od 2.000 vrsta šepuri se u bašti površine 15 ari i ružičnjaku u nastajanju, velikom gotovo čitav hektar.
Za vreme hortikulturne tranzicije od hobiste do profesionalca, Vrčinac sa Dorćola sklopio je poznanstva sa stručnjacima širom sveta, od Britanije, preko Japana do Novog Zelanda.
Juče je imao dan „lufta” između delegacije norveške rezidencije, koja ga je posetila dan ranije, i dolaska supruge britanskog ambasadora, najavljene za danas. Dok ekipu „Politike” služi sokom od latica „krimson glori” ruže, objašnjava zbog čega je put do zvezda u njegovom slučaju bio trnovit – doslovce.
– Kada sam rešio da ih gajim, „prekopao” sam Internet tražeći kontakt adrese engleskih uzgajivača, da bih od njih kupio sadnice. Uporedo sa pelcerima, nabavljao sam i literaturu. Zbirka je rasla, kao i moje znanje, pa sam 2001. počeo da prodajem cveće zainteresovanim kupcima iz inostranstva – priča Petrović.
Sajt koji je napravio u to doba bio mu je jedino marketinško sredstvo, a kontakti stečeni „napolju” –ulaznica za inostrano tržište. Vremenom, njegovo ime uvršćeno je u svetske almanahe uzgajivača, postao je član britanskog Kraljevskog nacionalnog ružinog udruženja, a osnovao je i srpski pandan te organizacije.
Za fizičke poslove – okopavanje, prskanje, oranje – angažuje sezonce, a ima i stalnog saradnika, uz čiju pomoć nastaje ružičnjak površine nešto manje od hektara. Dok nas vodi kroz leje, naziremo temelje budućih mirisnih tunela koje će formirati japanske, kineske, škotske ruže... Kao kakva „telesna garda”, leje će ograđivati zasadi divljih vrsta ovih cvetova, poput one sa Himalaja.
– Osim engleskih, postoje još dve grupe ruža: antičke i moderne. U ove prve spadaju sve koje se u svetu gaje duže od veka. Druge su hibridi, to su one koje se mahom kupuju u cvećarama. Pravljene su za držanje u vazama i uglavnom nemaju miris – kaže Petrović.
Da gajenje cveća može doneti i basnoslovni profit, Radoslav potkrepljuje pričom o uzgajivaču Dejvidu Ostinu, koji je ukrstio englesku i modernu ružu i dobio cvet jarkocrvene boje. Godišnje proda čak četiri miliona tih cvetova. A svaki košta po 15 evra. Obaška – novac koji dobija prodajomlicence.
– Evo, ja sam obavezan da mu dajem evro od svake njegove ruže koju zasadim, makar i da je ne prodam. Svojevremeno je uzgajivač iz unutrašnjosti pokušao da to cveće gaji bez plaćanja „autorskih prava”. Okačio je slike na Internet i Ostinovi agenti su ga našli i poslali svog čoveka u to mesto u Srbiji. Tamo je uzgajivaču rečeno da ne mogu da gatuže jer naša zemlja nije u Evropskoj uniji, ali su mu stavili do znanja da ga prate. Potom su Ostinovi ljudi otkrili da „ilegalne” ruže iz srpske provincije kupuju Rusi. Pronašli su tamošnje kupce i ponudili im ekskluzivno pravo da isto cveće kupuju od Ostina. Tako su slomili našeg uzgajivača – obrazlaže Petrović sopstvenu tezu da je Ostinovo preduzeće, po upornosti u borbi protiv „piraterije”, pandan „Microsoftu” u kompjuterskoj industriji.
Ali, istina je i da Gejtsova imperija ne pokriva čitav svet, pa tako i Petrovićeve ruže nalaze put do tržišta Francuske, Nemačke, Austrije, pa i Engleske. Iako na Ostrvu jagma za njegovim cvećem neće izazvati novi „Rat ruža”, izvesno je da one našem sagovorniku cvetaju.
U svakom smislu.
Dimitrije Bukvić
-----------------------------------------------------------
Baština Napoleonove Žozefine
Ruža je sve do 16. veka bila divlji cvet. Tek u potonjim stolećima stvari se menjaju.
– Veliku ulogu u tome odigrala je Napoleonova žena Žozefina. Ona je svog supruga terala da sa pohoda po Evropi donosi ruže i napravila je veliku kolekciju u Malmezonu, pored Pariza. Ta zbirka danas ne sadrži ni 30 odsto onoga što je ona posadila – navodi Petrović.
Ali, ruža kakvih više nema u Malmezonu, ima u – Vrčinu. I mnogih drugih rariteta, kao što su tri sorte nazvane po kralju Aleksandru Prvom, kraljici Mariji i kralju Petru Drugom. Njih je, u slavu pomenutih vladara, tridesetih godina 20. veka stvorio Čeh dr Gustav Brada (1883–1937), zaljubljenik u hortikulturu, koji se smatra „ocem” desetina sorti ruža.
-----------------------------------------------------------
Stablo sa 80.000 cvetova
Većina vrsta ruža dobila je ime po znamenitim ličnostima, ali nije uvek tako, o čemu svedoče cvetni „dokazi” u Petrovićevom dvorištu: britanska sorta „evelin”, od koje se prave parfemi, „kazanlik” po kojoj je čuvena Dolina ruža u Bugarskoj, zelena „viridiflora”, specifična po tome što se spoljne latice, one koje se povlače kako se pupoljak rascvetava, kriju i unutar cveta... Tu je i puzajuća ruža koja je toliko iždžigljala da je obgrlila obližnji cer do pola stabla.
– Ova sorta može da dostigne i do 40 metara visine pri čemu jedna biljka ponese i do 80.000 cvetova – ushićeno govori Petrović.
objavljeno: 01.06.2011
