Izvor: Blic, 15.Sep.2008, 12:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ruskinja pod zastavom Srbije
Uobičajena je pojava da domaći sportisti odlaze u inostranstvo i brane boje tamošnjih timova, ali da stranci na svetskim takmičenjima igraju pod srpskom trobojkom prava je retkost. U zagrljaju Dušana Dragovića svetskim plesnim podijumima, pod plavom, belom i crvenom, klizila je već jedna Ruskinja, a sada će i druga. Novu partnerku, Ekatarinu Romaškinu, ovaj devetnaestogodišnjak je protekle nedelje upoznavao sa Beogradom, u čemu su ga, jednim delom, pratili reporteri „Blica". >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
Dušana i Katju ove jeseni čekaju veliki svetski turniri u sportu koji je, kako kažu, skuplji i od tenisa i od golfa. Zbog toga za koji dan treba da krenu put Italije, a potom i Londona. Pošto plesači nikada ne odmaraju, naporne treninge, koji se završavaju kad već uveliko prođe ponoć, svakodnevno su imali i u Beogradu. Zato noćni život nisu stigli da upoznaju, a ni restorane jer, kao profesionalni plesači, ne smeju sebi da dozvole da uživaju u hrani. Kako uz smeh kažu, „opuste se uz jednu šniclu". U pripremi za velike turnire, malo slobodnog vremena uspevaju da otmu samo danju i tad obično odu u šetnju. Reporteri „Blica" pratili su ih od Skupštine grada do Kalemegdana.
- Za sve velike sportiste ovde priređuju prijeme kad se vrate sa takmičenja, posebno ako još donesu i neku medalju. Mene su gradski čelnici ugostili u maju, posle banjalučkog „opena", na kojem sam sa Darijom Fedorovom bio prvi - pokazuje Dušan mladoj Ruskinji zdanje Skupštine grada iz 80-tih godina 19. veka.
Dušan je sa šest godina zavoleo ples i u to vreme mu je, kako kaže, bilo zanimljivo da se „grli sa devojčicama". Vremenom je ples postao njegova opsesija i ljubav, za koji misli da je „najlepša priča između muškarca i žene" (uzgred, on je nedavno istetovirao na ramenu „Dance is my life"). Zato je svoju partnerku odveo do najmlađeg gradskog trga i Doma sindikata, jedinog mesta u gradu na kojem je zaigrao na ulici.
- Baš ovde je bio podijum od parketa za tridesetak parova - pokazuje Dušan plato između fontane i ulaza u „Bezistan".
I na Terazijama, gde smo zastali ispred hotela „Moskva", jedinog u svetu koji van Rusije nosi to ime, i u Knez Mihailovoj Dušan je bio vodič šarmatnoj Ruskinji. Međutim, u restoranu „Ruski car" uloge su zamenili. Iako o bogatoj istoriji kafane koju je napravio Maksa Antonijević 1922. godine ne zna ništa, ispod portreta svoje imenjakinje, carice Ekatarine Prve, uz rusku muziku i konobara koji se obraća na njenom maternjem jeziku, Katja se zaista osećala kao kod kuće.
- Nisam očekivala da je Beograd tako lep. Ljudi su otvoreni i prijateljski raspoloženi, kao Rusi. Kad se smeju, vidim da to nije samo iz pristojnosti. Ovde su zaista svi srdačni, a prijatno je i napolju jer je grad pun zelenila - kaže Katja, pričajući nam i o ruskim vojskovođama, od Ivana Groznog do Nikolaja Romanova, čiji portreti stoje na zidovima.
Šetnju smo završili na Kalemegdanu kod klupice tačno iznad Ušća. Na nju Dušan voli da „izađe" predveče. Obišli smo i topove, a jedino što smo zaobišli bio je Vojni muzej, jer Katja ne voli oružje.
Dušan je retko u zemlji, ali kad je tu iz Mirijeva „siđe" u centar da bude viđen. I ovaj put je gledao naokolo ne bi li nekog prepoznao. Tako je i tokom ove šetnje sreo tri drugarice koje su ovih toplih letnjih dana džeparac zarađivale prodajući sladoled.
Jutro na „Olimpu"
Katjini beogradski dani nisu ni izbliza tako bezbrižni, jer počinju u rano jutro kad ona i Dušan odlaze na najbolju stazu za rekreativno trčanje, na tartan u Sportskom centru „Olimp".
- Sportski ples traži mnogo snage i po toj vrsti treninga mi ne zaostajemo za atletičarima, a mnogo više snage je potrebno nego, recimo, fudbalerima.
Beograd jeste metropola
Koliko sam prošao sveta, mogu slobodno da kažem da Beograd nimalo ne zaostaje za ostalim metropolama. Neću da pričam o Bugarskoj, Rumuniji, pa čak i Sloveniji. Izgledaju kao da su bombardovani. U centru Moskve ne možeš da vidiš kola ispod 40.000 evra, a kad se malo makneš - selo. Od svih zemalja u kojima sam bio jedino u Italiji i mogu da živim. Italijani su slični nama, opušteni i zanimljivi. Znaš kako to ide, svađe na ulici, lupanje šamara... Što se ide više prema severu, sve je drugačije, a najviše smeta što nema osećaja prijateljstva - priča Dušan Dragović.
Kreclović održao obećanje
Samo dan kasnije, pošto smo prošetali sa ovim simpatičnim parom ulicama Beograda, njih dvoje su opet došli u Skupštinu grada. U razgovoru sa Goranom Kreclovićem, članom Gradskog veća, dogovoreni su modaliteti saradbnje između ovog perspektivnog sportskog para i Grada Beograda. Kreclović je, inače, primio Dušana Dragovića i njegoviu tadašnju partnerku Dariju Fedorovu u maju ove godine.
