Izvor: Politika, 14.Apr.2013, 11:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ruralni Beograd – dve trećine prestonice
Od 166 naselja u 17 gradskih opština, gradskih ima svega 27. – Poljoprivreda glavni privredni adut, turizam u povoju
Koliko god smetala „prefinjenom” uhu starosedelaca iz kruga dvojke, provincijska podbadanja o Beogradu kao „našem najvećem selu” nisu bez osnova. U svakoj šali ima pola istine, a u ovoj, o agrarnom karakteru prestonice procenat tačnosti je približno 70 odsto. Toliko je i učešće poljoprivrednog zemljišta u ukupnoj površini Beograda.
Ne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << samo da je više od dve trećine glavnog grada pokriveno pretežno oranicama i baštama već i od 166 naselja u 17 prestoničkih opština, urbanih ima svega 27. To su zvanični podaci Instituta za ekonomiku poljoprivrede u Strategiji razvoja poljoprivrede do 2015.
Ostalih 139 naselja svrstavaju se u mešovita i ruralna. Zbog takve kategorizacije teško je utvrditi tačan broj tipičnih sela, tim pre što i u mešovitim mestima ima ruralnih obeležja.
Glavni izvor rada na ovim područjima je, razume se, poljoprivreda, a u planu je i afirmacija seoskog turizma. I dok voće iz Grocke hrani Ruse, Lazarevčani uzgajaju vinovu lozu na mestima gde su isti posao obavljali stari Rimljani.
A za to što Beograđani uz ručak mogu da jedu i salatu zaslužni su povrtari sa palilulske desne obale Dunava. Ruralni Beograd je i postojbina pojedinih agrarnih „brendova”, kao što je sir iz Zuca za čije se „brendiranje” pobrinuo i sam Tito.
Žitelji ovog podavalskog sela ujedno su svojevrsna komuna usred prestonice, jer novac stečen od prodaje njiva ulažu u izgradnju sopstvenog naselja.
U beogradskom ataru očigledno je geografsko razgraničenje agrarnih delatnosti.
– Grocka je sinonim za voćarstvo – uzgajanje plodova je, prema knjizi „Vek gročanskog voćarstva”, Tihomira Nikolića, začeto u ovom delu grada, krajem 19. veka. Blizina Dunava i plodnost zemlje glavni su razlozi zbog kojih gročanska naselja – Grocka, Ritopek, Boleč, Zaklopača, Begaljica, Brestovik i druga – imaju kapacitete da godišnje proizvedu 65.000 tona voća: jabuka, bresaka, jagoda, kajsija... „Srpska Kalifornija”, kako su je nazivali u zlatna vremena, i danas izvozi plodove, pa tako trešnje iz Ritopeka odlaze na rusko tržište.
– Na drugom kraju grada, u selu Zeoke kod Lazarevca, postoji tradicija vinogradarstva još od rimskog doba.
– Na desnoj obali Dunava u opštini Palilula, nalaze se Veliko Selo, Višnjica i Slanci – naselja koja decenijama prehranjuju Beograd povrćem. Zelena salata, luk, kupus, tikvice rastu na njivama i u plastenicima razbacanim po krajoliku ova tri sela udaljenih desetak kilometara od centra grada.
– „Oaze” ratarstva i stočarstva su opštine Obrenovac, Surčin, Zemun, Barajevo, Voždovac, Lazarevac... Od stočarske proizvodnje najzastupljenije je govedarstvo i mlekarstvo, a ponegde ima i autohtonih vrsta, poput mangulice moravke iz Dudovice kraj Lazarevca.
Zučani – vredni i ambiciozni
Dotrajalu zgradu zemljoradničke zadruge u centru Zuca meštani planiraju da sruše. Ako ne požure, neće ni morati da ostvare zamisao: ruina izgleda kao da će se sama od sebe stropoštati.
Pred takvim prizorom, namernik bi pomislio da oko 2.500 meštana ovog podavalskog sela deli sudbinu ruralnih naselja širom Srbije; da mladi odavde beže glavom bez obzira u grad, ostavljajući starije na zaparloženim imanjima.
Ali... Preko puta nekadašnjeg sakupljališta poljoprivrednih proizvoda je crkva. Nova. Ima neuobičajeno ime – Hram nerukotvorenog lika gospodnjeg. Žitelji su finansirali podizanje.
Sakupili su i novac za preuređenje obližnje škole i za halu koja treba da se izgradi u dvorištu osmoletke nazvane po Vasi Čarapiću, ustaniku protiv Turaka i zmaju od Avale. I među seoskim kućama ima dosta lepih, nedavno izgrađenih, sa čistim fasadama bez zuba vremena.
Kao najprofitabilnije privredne „grane” u Zucu meštani navode „poljoprivredu i zaposlenje u Beogradu”. To ne znači da ovde nema posla, govori Milić Vukašinović, predsednik mesne zajednice, koji pri upoznavanju sa ekipom „Politike” navodi svoju novu apoziciju: „Nisam roker iz ’Velikog brata’”.
– Najpoznatiji ovdašnji proizvod je mladi zučki sir, sa kojeg se ne skida kajmak. Danas se pravi u tridesetak kuća. Njegova proizvodnja dovedena je do vrhunca kada je svojevremeno Tito angažovao tehnologa iz „Imleka” da dođe ovde i unapredi način spravljanja – kaže Vukašinović.
Uzgajaju se u Zucu i ratarske kulture – kukuruz, pšenica i ostala „klasika” – a čuven je bio i ovdašnji kupus. Najveći profit meštani su „obrnuli” pre pet godina, izvan poljoprivrede. Tada su prodali 250 hektara zemlje kod obližnjeg auto-puta – mahom one na kojoj su uzgajali kupus.
Velike firme nudile su znatno više novca Zučanima od tržišne vrednosti placeva, kako bi na njima mogle da izgrade objekte kada ovuda prođe obilaznica oko Beograda. Procenjuje se da se na taj način u selo slilo 60 miliona evra. Od tada su podignute brojne kuće, opremljeni vozni parkovi, kupljena mehanizacija...
– Zuce danas ima vodovod, završena je i kanalizacija za koju se čeka da proradi. Veterinarska stanica je propala, ali stoku u selu leči privatni veterinar. Opština je otvorila pre tri godine novu ambulantu – navodi Vukašinović.
Seosku školu pohađa 180 đaka. Ima i mladih, kojima su na raspolaganju oskudni resursi za ubijanje slobodnog vremena: kafanica i kladionica. Za veći provod, ni Beograd nije daleko. Može i GSP-om, mada samo do ponoći i od četiri ujutru. Osim noćnog prevoza, u Zucu manjkaju i drugi komunalni sadržaji.
– Fali još četrdesetak bandera i trotoari u glavnoj ulici. Red vožnje javnog prevoza često se ne poštuje, a i autobusi su dotrajali. Odnošenje smeća plaćamo deset puta skuplje jer se meri po kvadraturi. Žitelji Mirijeva, Velikog Sela, Slanaca i drugih mesta koja su proglašena posebnim naseljima daju fiksnu svotu po kućnom broju, i mi smatramo da treba da imamo takav status – ističe Vukašinović.
Uprkos svemu, čini se da su meštani optimistični. Utisak da je Zuce daleko od zaparloženih sela po Srbiji stiče se i pogledom na jednu od kuća nedaleko od centra sa crkvom, na čijoj se kapiji bele svadbeni ukrasi.
Turistički „masterplan”
Ruralni turizam je perspektiva Zuca, smatra arhitekta Slobodan Mitrović, meštanin i jedan od inicijatora izgradnje tranzitnog turističkog kompleksa nadomak Avale, blizu auto-puta.
– Ideja je da se ovde, na pola puta između Minhena i Istanbula, podignu sadržaji za odmor i obilazak vozača. Njima bi Zuce moglo da pruži usluge privatnog smeštaja, a putnici bi obilazili Avalu i okolne atrakcije. Za taj poduhvat bile bi potrebne male investicije, jer lokacija za izgradnju kompleksa nije toliko otvorena prema auto-putu pa nema divlje gradnje – kaže Mitrović.
Ne krije optimizam jer, dodaje, kada je pre neku deceniju predlagao da se podignu „Geneksovi” smeštajni kapaciteti na Kopaoniku, hteli su da mu stave ludačku košulju, a onda su tamo nikla ekskluzivna ugostiteljska zdanja.
D. Bukvić
objavljeno: 14/04/2013
