Izvor: Politika, 02.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Roditelji za pamćenje
Ono što nas nekoliko nije ostvarilo, uspeo je mrtvi Petar Lubarda. Pokušavali smo, nas šestorica drugara, da se okupimo i malo ogovaramo život. Ali nam se nije dalo. Prošli su meseci i sada nam je želja da još jednom vidimo slike velikog Lubarde izložene u zgradi RTS-a, učinila da se susretnemo.
Naravno, posle posete izložbi svratili smo u "Poslednju šansu" na Tašmajdanu, u kojoj smo nekada zore dočekivali. Neko među nama pomenu slikarevu suprugu Veru koja se pod stare dane zlopati. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << To bi nenadani povod za razgovor o starosti. Ne znam šta mi bi i otkuda to dođe, ali ispričah društvu o strahu moje majke koja se godinama bojala da ne padne u postelju i ne bude nekome na teret, makar to bila i njena deca. Želja joj se ispunila. Bolovala je samo nekoliko dana i umrla je na putu za Beograd, u blizini Ljiga, u ambulantnim kolima.
– Ti ni ne znaš koliko si srećan čovek – reče Bogdan, arhitekta u penziji. Ja zanemeh. Šta taj čovek govori, da budem srećan što mi je majka umrla. Nisam znao šta da mu odgovorim, kako da reagujem na te njegove reči.
– Vidim da me nisi razumeo. Tvoja majka je odnekud dobro znala šta znači bolestan, onemoćao čovek u poznim godinama i koliki je to teret za porodicu. Ja sam uništio brak zbog moje majke koju sam više od deset godina negovao, nepokretnu i dementnu. Napustili su me žena i deca, a ja ostao uz nju. Danas živim sam – ispriča Bogdan, pa pomenu i nedavni slučaj devojke koja je ubila bolesnu majku i sebe, jer više nije mogla da izdrži teret koji se bio svalio na nju. Objasni da je pokušavao da smesti majku u neki starački dom, ali mu je svaka prepreka u ostvarenju te zamisli dolazila kao olakšanje. On, zapravo, nije želeo da je tamo smesti, jer je bio tako vaspitan da pored majke ostane do njenog konačnog odlaska.
Odjednom, za stolom se povede žustra rasprava o tome da li smestiti ostarele i bolesne roditelje u neki starački dom ili biti uz njih do kraja. Dalji razgovor među nama pokaza, bar se meni tako učini, da danas u Beogradu gotovo nema odraslog čoveka koji nije imao takav problem. Za smeštaj u državnim staračkim domovima treba jaka veza, a bogami i pare, a u privatnim samo pare. Ali toliko, najmanje 700 evra, da nijedna porodica sa prosečnim primanjima ne može to da priušti, makar odvajala od usta i izdavala majčin ili očev stan.
– Hej, zamislite mene, bolesnog i onemoćalog, sa više od sedam banki života, koji mora da čuva svog ćaleta od 95 godina. Pre neku noć, izađem u kasnim satima da popušim cigaretu ispred kuće. Kad eto ti mog matorca. Nije mu bilo teško da se obuče i siđe sa gornjeg sprata. Strogim glasom mi reče: "Polazi na spavanje". Gledam ga i ne mogu da verujem. Duša mu u nosu, a on meni zapoveda, kao da sam još osnovac – kaza Velja, advokat.
Tada nastade smeh za stolom. Inženjer Dobrilo ispriča kako mu majka od 97 godina prebacuje što je češće ne posećuje, ne može ona samu sebe da gleda. Ništa mu nije pomoglo to što joj je objašnjavao da on nije više njen klinac, da je omatorio, jer mu je već 66 godina.
– Šta da vam pričam, ja okilavih i pogrbih se noseći majku od kreveta do kupatila i natrag. Jednom joj rekoh da će mi pomoći da je lakše odvedem do toaleta ako se opusti a ne da se udrveni. A ona, bez imalo sažaljenja: "Znaš, Stanimire, izgleda da ćeš morati da ideš na obuku kako da me bez velike muke vodiš u kupatilo". Pre neki dan, jedva dolazeći do vazduha, jer sam je praktično nosio na prsima, a u njoj ima više od 70 kilograma, izlanuh se i rekoh da ću umreti, ako tako nastavi. Ona, kao da jedva dočeka da tako nešto kažem, sačeka me iza krivine: "Šta ćeš, sine, ako ti je tako suđeno. Jednom se mora mreti". Ljudi, moja rođena majka nijednom ne reče da je red da prvo ona umre, a da meni još nije vreme za tako ružnu stvar – izjada se penzionisani pilot Stanimir.
Svi smo se nekako uneli u razgovor, jedino je pravnik Petar ćutao i gledao u stranu. Kad rasprava načas utihnu, upitah ga o čemu razmišlja.
– Sad ste me ovim pričama podsetili na mog oca koji je pre dvadesetak godina umro u Crnoj Gori. Iz zavičaja su nam javili da je tata teško bolestan i da mu lekari daju još nekoliko meseci. Kad smo se okupili u bolnici, tražio je da ga odmah izvedemo i da on više neće da trune u bolničkom krevetu. Iako se od njega krila dijagnoza, kao da je naslućivao da mu se primakao kraj. Mislili smo da želi kući da se vrati. Međutim, zahtevao je od mene i mog starijeg brata da ga odvedemo u planinu, u katun, tamo gde je nekada mesece provodio čuvajući stoku – zastade na trenutak Petar. Kao da je pokušavao da se seti svakog detalja o poslednjim danima oca.
Onda produži da priča o mukama koje su imali dok su našli onaj ruski džip, "gaz", jer su jedino tim vozilom mogli da stignu do planinskih visova. Ipak, jedno parče puta su morali da pređu pešice.
– Brat i ja nosili smo oca na rukama, kao nosila, jer smo samo tako mogli da idemo nekakvim kozjim stazama. Najviše smo se uplašili kada smo prelazili planinsku rečicu. Bojao sam se za brata, da se ne oklizne na neki oblutak. Iako je bilo leto, rečica je bila ledena. Gacali smo po njoj, a hladnoća nam je ulazila u kosti. Gledao sam u očeve mršave noge i gotovo sparušene vene. Nekada su te noge bile jače i od zemlje. Na njima je prešao desetine hiljada kilometara. Bio je snažan, pun života. Umorni od puta, stigli smo u katun predveče. Otac je tražio da najveći deo vremena provede ispred kućice. Kao da se opraštao od prirode. Umro je posle tri dana – uzdahnu Petar i ponovo zaćuta.
Stanimir, Velimir i Bogdan, kao da je neko dirigovao njima, rekoše u jedan glas: "To je pravi kraj".
Mislio sam kako smo svi mi koji sedimo za stolom roditelji koji će, na ovaj ili onaj način, biti upamćeni. Šta li će o nama pričati naša deca? Šta će biti sa nama?
Ferid Mujezinović
[objavljeno: 02.09.2007.]
