Izvor: Politika, 09.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rađanje novog diktatora
Iskreno se obradovasmo nas trojica kad u toku redovne šetnje Knez Mihailovom ulicom prošlog četvrtka sretosmo Ostoju. Nismo ga videli skoro pet godina, otkako smo u restoranu "Kod dva bela goluba" pošteno proslavili rođenje njegovog dugo očekivanog sina Despota.
Kad se izgrlismo i izljubismo, obasusmo ga pitanjima: je li mali naučio da čita, da li mu sve raste kako treba, primećuje li lepotu ženskog sveta, da li je povukao na tatu? – i tome slično.
– Ma, nije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << što je moj, ali to dete je genije. Svakim danom nam dokazuje da već sada, u petoj godini, shvata neke stvari koje ni ja, evo trideset i peta mi je godina, nisam dokučio. Prosto, Despot je fenomen, biće to veliki čovek, zadužiće čovečanstvo, garantujem vam – zaustavi nas Ostoja nasred šetalište i u zanosu poče da nam priča o svom mezimcu.
Uvek radoznao i željan činjenica, upitah ga na koji način taj naš mali drugar pokazuje svoju genijalnost. Možda bi o njemu mogla i neka lepa reč da se napiše u novinama. Mirko i Stanoje, koji su moje redovno društvo za šetnju "Knezom", pesnicama me blago udariše u rame. To smo baš i mi hteli da pitamo, rekoše.
– Eto, nedavno sam sa mojom Rajkom bio u poseti prijateljima još iz studentskih dana. Oni imaju devojčicu koja pohađa osmi razred osnovne škole. Te večeri, dok smo mi džakali, ona je u svojoj sobi crtala nešto na temu: "Kako ja vidim budućnost". Naša domaćica je raduckala u kuhinji i pozvala ćerkicu da joj pomogne oko brisanja posuđa. Moj genije, koga smo poveli u posetu, otišao je u sobicu male Ane, ugledao vodene boje, umazao svih pet prstiju desne ruke i šakom tresnuo po crtežu, na kojem su bile nacrtane ptice u letu, drveće sa zelenim krošnjama, sunce koje sija, nekoliko ljudi koji se smeju, psi i mačke skakuću... Kada se devojčica vratila u svoju sobu i videla otisak šake mog Despota na njenom crtežu, počela je da vrišti, urla. Posle je izletela na ulicu. Dotrčasmo i mi da vidimo šta je to strašno uradio moj sin. Prijatelji se preneraziše. Ja i Rajka smo blistali od sreće. Bravo, bravo, aplaudirali smo mu. To je njegovo mišljenje o budućnosti, nju treba držati u šaci, u čvrstoj ruci, počeo sam da objašnjavam našim domaćinima. Sačuvajte ovaj crtež. Neće proći mnogo vremena kada ćete moći da ga dobro unovčite, dodao sam. Naši prijatelji samo prekriše rukom usta i odoše u svoju spavaću sobu. Ostaviše nas same nasred Aninog sobička – ekstatičnim tonom ispriča Ostoja jedan od "bisera domišljatosti" njegovog sina.
Nas trojica se najpre nađosmo u čudu, a onda naše glave počeše same da klimaju u znak odobravanja. Kako bih prekinuo dalju priču o Despotu, zaustavih se i drugarima skrenuh pažnju na izdanja u izlogu knjižare blizu "Kolarca". No, Ostoja iskoristi i taj predah da nam ispriča novo čudo koje je napravio njegov jedinac.
– Vi to ne možete da shvatite koja se energija krije u tom malom stvorenju. Eto, pre mesec dana bili su nam u poseti prijatelji iz Johanesburga, gde žive već dve decenije. Doneli su i poslednji model digitalne kamere da ovekoveče taj naš susret. Dragan, "Južnoafrikanac", kaže da ćemo tako sačuvati našu prošlost za buduće generacije, jer sve što se dogodi već u sledećem minutu je prošlost. Da ne bismo, kaže, ostavljali po zidovima i u podrumima dokaze o svom postojanju, on je tom kamerom snimao sve što mu se dešavalo. I dok smo pijuckali u dnevnom boravku i slušali njihove dogodovštine sa roga Afrike, moj se Despot dočepao Draganove digitalne kamere i odneo je u svoju sobu. Tamo je uvek imao pri ruci čekić. Privučeni reskim udarcima, utrčasmo u njegovu sobu i videsmo kako je naše dete, koje se već u tim godinama pokazalo kao zaštitnik ljudskog roda od dehumanizovane tehnologije, čekićem rasturilo kameru u paramparčad. Bravo, bravo, povikasmo ja i Rajna i počesmo da ljubimo naše čedo. Aplaudirali smo mu iz sve snage. "Južnoafrikanci" počeše da se krste, opsovaše nam sve po spisku, nazvaše nas ludacima i izleteše iz kuće kao da ih neko oduva – ispriča Ostoja dišući nam zavrat, dok smo mi nagnuti buljili u izlog knjižare.
Tek sada nismo znali kako da okončamo ovaj susret sa Ostojom. I kako da pobegnemo od njega.
– Ali, najslađi je bio pre četiri dana. Rajka i ja smo izašli na terasu da pred ručak popijemo aperitiv, dok je naša kuvarica postavljala pribor za ručak. Posle nekih deset minuta seli smo za sto i počeli da srčemo supu. Kod prvog gutljaja dreknuo sam na kuvaricu, rekavši joj da je presolila supu. Ona poče da plače. Pobeže u kuhinju. Ustao sam od stola i požurio za njom. Šta je sad, zašto plačeš? – upitah je. Pa, gospodine, rekli ste mi da je Despotu sve dozvoljeno, da je on car u ovoj kući, da može da radi šta hoće i ja nisam ništa preduzela... Ženo, kaži mi šta je to naš dragi sin uradio? – podviknuo sam na nju. Ona poče nešto da govori, tuc-muc, pa mi reče da se naše slatko dete popelo na stolicu i zamislilo da su moj i Rajkin tanjir sa supom – pisoari. Kad to reče, kuvarica se pokupi i ode. O majko Despotova, o Rajka! Mi još nismo svesni da u kući imamo šamana, da ne znamo šta nam je Bog podario. Bravo, bravo, dugo smo mu aplaudirali, jer sina moramo navići na aplauz kao znak odobravanja za sve ono što čini – izdeklamova Ostoja, duboko uzdahnu i kao da se seti kuda je pošao.
Izljubi nas onako ispunjen srećom i brzim korakom se udalji od nas. Nas trojica se skljokasmo na betonsku ogradu cvećnjaka usred Knez Mihailove ulice.
– Ljudi, sve mi se čini da smo čuli jedinstvenu priču o rađanju novog diktatora – ne izdrža Stanoje da jednom rečenicom ne oceni Ostojino izlaganje.
Mirko, kao izgubljen, klimanjem glave se saglasi sa Stanojevom konstatacijom. Počeh i ja da klimam glavom, držeći kao i oni ruke iza leđa. Pođosmo ka Kalemegdanu. Svima smo ličili na ljude koji idu u progonstvo.
Ferid Mujezinović
[objavljeno: 09.12.2006.]
