Izvor: Politika, 22.Apr.2011, 23:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Puž” – Cacin i Brankov dosanjani san
„Caca je u senci zato što umire od straha kada treba da izađe pred publiku. Ja sam frontmen, a ona portparol, ili kako se to danas zove”, kaže Branislav Branko Milićević. – „Uz ’Kockicu’ on je otkrio lepotu bavljenja decom, a ja ružnoću bavljenja pozorištem za odrasle”, rekla je Slobodanka Caca Aleksić
Nedostaje im vremena dakoliko žele oplemene remek-delo – trezor predstava za decu, koji već decenijama, ruku pod ruku, pune neprocenjivim blagom uz koje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su rasle, odrastaju i stasavaće nebrojene generacije mališana i podetinjilih. Sve što rade, rade zajedno. Dele život i posao. San su uspeli da ostvare! Prvi put su nagrađeni zajedno novoustanovljenom Nagradom grada Beograda za dugogodišnji rad i trajan doprinos razvoju grada – Slobodanka Caca Aleksić i Branislav Branko Milićević – jedinstven tandem koji je osnovao Pozorištance „Puž” večno mlado iako je ove godine proslavilo 34. rođendan. O životu i radu pričaju otvoreno prvi put zajednički za „Politikine” čitaoce.
Caca: Pojedinačno smo primili razne nagrade. Brankova najveća želja bila je da dobijemo zajedničku, meni je to bilo manje važno. Kada smo je dobili nisam mogla da verujem. Sve su divne ali ova nagrada je naša najželjenija i najdraža. Otkriću tajnu. Branko je toliko u prvom planu i misli da ja, „pozadinski radnik”, patim za spoljnim sjajem.
Branko: Caca je u senci zato što umire od straha kada treba da izađe pred publiku. Ja sam frontmen, a ona portparol, ili kako se to danas zove. Nikada ne bih izgurao ovo da nije nje. Izmišljam brodove, ronjenje, jahanje, besne gliste za predstave, a Caca je „mama kvočka” i sve vuče u jednom pravcu. Nagradu je trebalo da dobije samo ona, ne i ja! Važno je što su ovakvo priznanje dobili ljudi koji rade za decu, što se ne događa često. Istog dana kada smo primili nagradu primljen sam u Udruženje književnika, po pozivu, što je posebna čast. Tamo piše da sam ja glumac, pisac, reditelj – a nikada nisam režirao. Ne znam kako to Caca radi, to je za mene tajna. I danas me oduševljava nevidljivim režiranjem, i na kraju krajeva ona je i od mene napravila glumca.
Caca: Prvi put smo se sreli u zrenjaninskom pozorištu ’63. godine. Došla sam da radim kao reditelj, Branko je bio pripravnik – toliko lep. Posle sam otkrila da je i pametan, dobar, talentovan... Moram priznati i danas mi je prelep, najlepši od svih muškaraca koje sam ikada videla.
Branko: Nikada je nisam pitao čime sam je očarao, za mene je bilo sasvim normalno da je očaram...(smeh). Bio sam roker u Zrenjaninu, jedan od glavnih frajera. Došla je ona – iz Beograda. Morao sam da je osvojim, tako je počelo...
Caca: Vratila sam se u Beograd da postanem što sam volela – slobodni dramski umetnik. Branko je završio akademiju, postao član Beogradskog dramskog pozorišta, pa Ateljea 212... Dobio je ponudu televizije da radi „Kocka, kocka, kockica”. Tada sam režirala eksperimentalne drame. Uz „Kockicu” on je otkrio lepotu bavljenja decom, a ja ružnoću bavljenja pozorištem za odrasle. Kada je Branko predložio da osnujemo pozorište za decu odlučila sam da nikada više ne radim za odrasle. Bio je to najvažniji i najlepši presek mog života. Postala sam reditelj koji radi ono što voli. Poruka mladima je da ako to mogu sebi da priušte imaće srećan život.
Politika: Kockica asocira na drugarstvo, istinoljubivost, pravičnost... Uvek je nasmejan, raspoložen, razdragan, oran... Da li je ikada bio tužan?
Branko: Najteže mi je da glumim lik veselog dečaka. Kao mladom glumcu stalno su mi govorili: „Prestani da se cerekaš, dobićeš bore!”. Takve sam naravi, i dobio sam bore. Kad mi se neko obrati, uskočim u ulogu veselog Kockice. Bilo mi je teško, kad je Caca slomila kuk. Došao sam iz bolnice, zabrinut, da igram predstavu. Publici sam izgledao najsrećniji, ali sam nakratko morao da okrenem leđa gledalištu da bih mogao da zaustavim bol.
Caca: Publika ga ne poznaje tužnog, ozbiljnog, namrgođenog. Neverovatno je nežno biće. Ne znam da li je prezaštićen. Tvrdim da je preosetljiv, izbezumi se pred dečjim problemima. Potpuno se predaje deci zato ga i vole, nisu ona naivna, blesava, niti se mogu prevariti.
Branko: Deca se identifikuju sa likovima iz predstava. Ali, umetnost ne služi da podučava to je posao škole, u ovom slučaju pozorišna umetnost služi da na gledaoca ostavi što jači utisak i da ga promeni na bolje. Umetnošću pokazujem kako treba, ali nisam kritičar pa ne kritikujem ono što smatram da ne valja.
Politika: Osnivanjem Pozorištanceta „Puž” i stvaralaštvom u njemu ostvarili ste snove, imate li ostvarenje još nekog sna u planu?
Branko: Brana Petronijević, naš jedini pravi filozof u nekoj prepisci napisao je drugaru: „Ako nešto hoćeš da napišeš napiši do šezdesete. A ja imam 65 i napisao sam tek 43 komada. Voleo bih da napišem 51, pa da može da se kaže napisao je preko 50 komada ... (smeh). Sve predstave je jednako teško napraviti timski ali napisati ih je lakše ili teže. U aktuelnoj inflaciji raznih filmsko scenskih događanja nije lako doći do ideje. Kad god neko nešto traži od mene u poslednje vreme kažem da nemam više vremena od Desanke Maksimović, misleći na to da nemam više vremena da napišem sve što bih hteo. Osećam da nisam više u tolikoj snazi a da ima još toliko stvari koje bih da završim.
Caca: Hteli smo da nam se ideja o osnivanju jedinstvenog pozorišta za decu ostvari, ali nismo znalo da hoće. Na početku sam pomišljala da neću izdržati, nosila sam ozvučenje, držala mikrofone, oblačila glumce, radila kao pomoćni binski radnik... Radili smo predajući se najčasnijoj želji i najpoštenijoj ideji da se deci Beograda pruži nešto novo. Danas pozorištance istrajava, a nemamo ni jednog zaposlenog glumca. Naša je scena najmanja u gradu, ima samo 30 kvadrata, zadovoljni smo. Sećam se kako su se ljudi sprdali sa našom idejom o osnivanju dečjeg pozorišta kada je Branko bio osovina, jezgro ideje a ja njegov apsolutno predani pomoćnik. „Puž” danas nema konkurenciju. Ostaće Beogradu i beogradskoj deci o tome stalno razmišljamo. Najstrašnije bi bilo da ne nastavi da živi. Ta tragedija se neće dogoditi.
Branko: Legenda nekada mora da prestane da bude živa. Kome u nasledstvo ostaviti „Puža”, da ne odstupi od prepoznatljivog stila. Pozorištance može da postane muzej. Ima predstava toliko da mogu da se igraju tri sezone sa različitim repertoarom. U četvrtoj sezoni može da se ponovi krug, jer deca su porasla a došla su nova. Mi pravimo evergrinove, naši kostimi se ne raspadaju, čekaju sa strane a teme u komadima su uvek aktuelne. Najveći kapital pozorišta su predstave, koje treba sačuvati, i to je moguće. Jedino još nismo našli zamenu za specijalni žanr – interaktivne predstave: „Brankov urnebes”, „Gusarijada”, „Čarobni nos” i „Šašavi kviz”. One su šou, priredbe. Manda je mogao biti novi Kockica. Laza Ristovski, ima dar za rad sa decom. Mladi glumac Marko Stojanović ume da „vozi” decu, predstava u kojoj igra i treba da traje sat a uvek traje sat i po. „Puž” će trajati i kad mi odemo u debelu penziju.
Politika: A Kockica?
Branko: „Kocka, kocka, kockica” nije nastajala u dečjoj redakciji, nego u školskoj, ona je deo obrazovnog programa. Danas ne gledam televiziju, kad vidim da je film odmah znam da je loš, na televiziji nema dobrih. Kad se izračuna 250 „Kockica” po 30 minuta to je više od 80 filmova gde je za svaki kadar udarena klapa. Tako sam naučio da prepoznam da li je film dobar ili ne. Serije na televiziji me nerviraju jer želim da vidim kraj. Još je Aristotel napisao da tragedija (čitaj epizoda) mora da ima početak, sredinu i kraj. To možda nekome zvuči idiotski ali se odnosi na naše serijale koji ubijaju vreme onima što vole da im je vreme mrtvo, ja nisam taj.
Milenija Simić-Miladinović
objavljeno: 23.04.2011
