Izvor: Politika, 15.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pozornica na otvorenom
Došlo je vreme da i ja svoje dete povedem prvi put na pijacu, kao što je davno, jednog subotnjeg jutra, otac poveo mene. Pamtim da mi nije isprva bilo najjasnije zbog čega su me doterali kao da idem na školsku priredbu i zašto je majka, ponosno, dugo s prozora gledala za nama. Shvatio sam, vremenom. Pijaca je najveća pozornica na otvorenom, na kojoj je svako – jednako glavna uloga. Kao i u kafani.
To su još jedina mesta u kojima je čoveku komotno u svojoj koži i odakle ga >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << niko ne očekuje da se brzo vrati kući...
Sećam se kako su svi, značajno, pozdravljali oca i kako su se bake premetale preko tezgi da me daruju nečim od đakonija koje su prodavale. To je bila najveća počast dobrom čoveku i dobrom kupcu.
Danas, jednako ponosan, gledam kako ćerke tih baka daruju moje dete, a ona, zbunjena, ne shvata zbog čega je tata tako poseban i toliko važan tim ljudima?! Zbog čega su oni toliko važni njemu?
Pijaca je zapravo alternativa umarajuće svakodnevice. Još jedini jasni trag o tome koliko je život jednostavna pojava i kako je lak, kada se ne forsira u trk. Nogu pred nogu, od tezge do tezge, reč po reč...
Slušam ućutkivane tribune koji još samo tu imaju neporecivo pravo na repliku. Mali „senati” na gajbicama od povrća...
Potanko se bistre neke davno prošle teme koje su ovde, tek sad, došle na red. Sve ono što je život samo pretrčao. Pijaca mu dođe nešto kao dugo čekana pravda.
Sit se ispričam sa komšijom, s kojim dotad, a ni posle toga, u zgradi ne progovorim ni reč. Tamo smo roblje maski, predrasuda i samoživosti. Ovde smo apsolutno jednaki pred seljakom i kantarom. Ništa njegovo kilo sira nije noblesnije od mog. Niti prosuti rasol zazire od tih firmiranih cipela... Briga tamo nekog Milisava što je ovome ručni sat skuplji od godišnjeg roda njegovih njiva! Ima da stoji i čeka svoj red. Možda mu je sat preskup, ali mu je ceger ko i svaki drugi...
Rekoh, najveća i jedina priznata titula na pijaci je: „komša”. Silnija i od šefa države, jer, njemu može da se „zametne” i poneka trula jabuka ali komši – nikad!
Ja sam je, eto, sticao uz oca, koji je znao prodavca da svrati kod nas na kafu i „po jednu”, kada mu pomogne da do kuće donese džak krompira. I pamtim da je taj divni seljak znao satima da doliva „još po jednu”, ne mareći mnogo za ostavljenu tezgu. Znao je da ništa sa nje faliti neće, kada se vrati. Drugačija je to svest na pijaci i drugačiji kodeks ponašanja. Tamo se vazda poštovala tuđa muka.
Daću sve od sebe da poštovanje ka toj velikoj, prelaznoj počasti: „komša”, utkam i u svoju decu.
Jer, pijaca je ponajmanje mesto bezlične kupovine. Jednostavna jeste, ali ne i prosta. Jednostavna onoliko, koliko, rekosmo, život u svojoj biti zna da bude.
Ako li, pak, neko ne veruje u sve ovo, taj se nije nalaktio na tezgu, probao kajmaka s vrha noža i potegao ljutu iz čepa od flaše.
Nije se kao mali izgubio u redovima plehanih nastrešica, ne strahujući, jer je znao da će ga prodavci pričuvati jer je „komšin mali”...
Taj ne zna da su kafane i pijace poslednji zbegovi ovo malo duše što našem gradu osta...
P. S. U sećanje na pijacu Zeleni venac, koja je prva platila ceh rogobatne modernizacije, nečega što se nije smelo otimati od prošlosti. Danas je tek uniformisana i sterilna tržnica bez ikakve ideje kud bi i šta dalje?! Rečita, koliko i hipermarketi što zaziru od koraka skupih cipela...
Mihailo Medenica
[objavljeno: 16/03/2008]
