Izvor: Politika, 12.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pismo potomcima
Dragi Beograđani iz daleke budućnosti!
Pišem ovaj tekst 13. aprila 2008. godine, proleća gospodnjeg, u nadi da će vama, naša konfuzna svakodnevica, biti razumljiva i duhovita istorija?!
Elem, mi, vaši preci, pred još jednom smo u nizu „sudbonosnih” dilema, objedinjenih u zajedničkom imenitelju: izbori! Naravno, čitajući o nama, pitaćete se kako smo uspevali da svako malo budemo pred nekakvom „istorijskom prekretnicom”, ali za taj fenomen zaista >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nema smisaonog objašnjenja, te ne trošite vreme tragajući za njim. Jednostavno, moglo nam se!
Daleko od toga da se sve dešavalo samo do sebe. Za tok istorije, reka, prirodne fenomene, eroziju planina, noć i dan... u nas su bili zaduženi političari (ukoliko je kloniranje uznapredovalo, pokušajte da od genetskog materijala sa skupštinske govornice, napravite nekoliko komada), tako da je sva zasluga njihova!
Pred gorepomenute izbore oni su izgarali ubeđujući nas šta je najbolje za nas, dok smo mi, sistemom tajnog glasanja, odlučivali koliko ne verujemo u sve to što govore. Sve zajedno, to se zvalo: demokratija?!
Jedni od svakako najvažnijih izbora bili su oni lokalni, na kojima smo birali gradonačelnika našeg voljenog grada. Ovog puta se za tu funkciju nadmetalo čak petoro takmaca, tačnije, nosilaca izbornih lista. Znači, ako smo dosad bili u dilemi, ili eventualno trilemi, ovog puta smo bili usred „pentagrama” (valjda se tako kaže kada je u igri pet kandidata)?!
Što se mene tiče, dragi sugrađani iz daleke budućnosti, zaista nisam znao za koga da se odlučim. Svi su bili toliko simpatični, vrcavi, blagoglagoljivi i zakleti u poštenje da je bila grehota ne izabrati ih sve.
Razmišljao sam – što bi lepo bilo imati pet gradonačelnika, u isto vreme. Za svaki radni dan po jednog...
Elem, rekoh, jedan obećava puteve, drugi mostove, treći stanove, četvrti metro, peti borbu sa svim tipovima „divljaštva”... pa, kako se onda odlučiti samo za jednog? Mi smo ljudi alavi, bre! Sve bi od tog, ako može.
Na dve reke mi bismo tri mosta?! Hoćemo obilaznicu oko grada kao da nam je cilj da nas zaobilaze?! Ištemo da metroom grabimo ispod zemlje, a ako je dole već toliko dobro, zašto krtice izlaze na površinu?! Po vascelu zimu bi grejanje, a po vascelo leto vodu! Svi bismo krov nad glavom, ali nam smeta kada dobronamerni preduzimači na trospratnice nadzidaju petospratnice...
Stvarno, ponekad sam se pitao svodi li se naše biranje na najsebičniji mogući razlog: samo da nama bude bolje?! Gubimo li iz vida da se predizborna obećanja izjalove već pri prvom sudaru s realnošću. A to, moramo priznati, nije krivica tih divnih ljudi koji se žrtvuju zbog nas, već te prevrtljive realnosti koja se kao nekakav odlučujući faktor – tek naknadno javi. Jednostavno, čovek sa predizborne bine vidi sve ono što se iz zvaničnog kabineta kasnije ne vidi: i mostove i puteve i stanove i urbanističku idilu...
Upravo zbog toga se „olako dato obećanje” i zove baš tako. Naš problem je bio što nismo imali smisla za humor i što smo se lako razočaravali.
I tako, dragi prijatelji, načisto zbunjeni stajali smo pred našom bliskom budućnošću, iliti, vašom dalekom prošlošću. Kako da roditelj favorizuje samo jedno dete, ili da pesnik odabere najdražu pesmu? Kako smo mi, iz „žablje” perspektive, mogli da ocenimo ko od njih neće proći kroz vrata Skupštine grada kao Alisa kroz ogledalo, u „zemlju čuda”?
U svakom slučaju, iskreno se nadam da je vaša svakodnevica mnogo manje od „istorijskog značaja” i da živite u daleko dosadnija vremena. Ako li, pak, nije tako – sami ste izabrali. Ili smo, beše, mi to učinili umesto vas?
Iskreno vaš
Mihailo Medenica
[objavljeno: 13/04/2008]
