Izvor: Politika, 28.Avg.2010, 01:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Petrovčić – sremsko selo bez kafane, sa poezijom i mangulicama
U surčinskom selu danas i sutra održava se likovna kolonija, pesničko veče i svetkovina u čast mangulice. – posle zdravog svinjskog mesa posetiocima će biti posluženo 500 krofni
U surčinskom selu Petrovčić mangulica se piše velikim „m”!Nije greška. Namerno je. Njeno veličanstvo svinja sa manjkom holesterola dugo se uzgaja na sremskoj strani prestonice. U čast ove životinje, sutra će pred parohijskim domom lokalne crkve na „glavnom šoru” – gotovo jedinom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u ovom naselju – biti organizovana „Mangulijada”. Veselo će biti već danas – u porti hrama rođenja svetog Jovana Krstitelja od 10 sati biće organizovana likovna kolonija, a od 19.30 pesničko veče „Stihovi pod zvezdanim nebom”.
Raduju se Petrovčićani uzbudljivom vikendu. Možda i jedinom koji ih čeka u 2010. godini. Pevaće se, igrati i recitovati, uz dobar zalogaj i pićence. A onda – „rikverc”, u sporu svakodnevicu sremske ravnice...
Da ništa ne prepuste slučaju, blagovremeno su počeli pripreme. Radivoj Prokopljević – čika Proka, poeta, književnik i organizator „Stihova pod zvezdanim nebom”, posudio je svoje dvorište za sedište „operativnog štaba”. Tu je i Goran Knežević, zadužen za „Petrovčićansku mangulijadu”. I njihovi prijatelji Žika Marinković, Rade Đokić i meštanin koji se predstavlja kao Bidža. Tako ga svi poznaju. Zatičemo veselu ekipu u trenutku kad pada dogovor da se na „Mangulijadi” za desert, posle zdravog svinjskog mesa, posetiocima posluži 500 krofni iz kuhinje čuvene Petrovčićanke – Mice „trovačice”!
– Svi smo mi ovde i svinjari i pesnici – objašnjavaju i u šali dodaju da to nije sukob interesa.
Zastaju u pregovorima i reporterima „Politike” pričaju o Petrovčiću – mestu na samoj ivici Beograda, četrdesetak kilometara daleko od „kruga dvojke”, sa oko 1.800 žitelja. Ovo je, kažu, jedino sremsko selo bez kafane. I jedino mesto u Srbiji gde postoji spomenik izginulim pristalicama Dimitrija Ljotića, u crkvenom dvorištu. Da bude čudnije, obeležje je u glavnoj ulici – gde se zbiva ceo seoski život – nazvanoj po partizanskom borcu Dušanu Vukasoviću Diogenu. Na istoj štrafti je i njegov rodni dom, okićen sa dve table: spomen-pločom u čast palog narodnog heroja, i natpisom „kuća na prodaju”. Ponose se Petrovčićani i njime. Kao i Brankom Ljubinkovićem, Diogenovim „drugom iz rova” i borcem u građanskom ratu u Španiji. Ratovanje u inostranstvu za Ljubinkovića je bilo isto što i služenje vojnog roka za većinu muških glava u Petrovčiću – jedini povod da neko ode iz sela.
– Mi smo Sremci slabo pokretljivi ljudi. Garant više od 90 odsto žitelja ne mrda odavde – objašnjavaju čika Proka i Knežević po čemu su meštani slični Imanuelu Kantu.
Obratno se dešavalo. Tako je upravo Knežević, rodom Zemunac, pre četvrt veka došao u selo u kome je „bacio anker”.
– U to doba, kad te u centru Beograda pitaju gde živiš, odgovoriš im ,Petrovčić’, a ljudi ti otpozdrave svojim prezimenom, misleći da im se predstavljaš – prepričava svoje iskustvo Knežević.
Predstojeći događaji, nadaju se meštani, učiniće da se pročuje za njihovo mesto. Od srca zovu sve zainteresovane da im se za vikend pridruže u priredbama. Šta ih tamo čeka?
– Na likovnoj koloniji, slikari će da crtaju pod lipom. Te radove poklonićemo deci – pobednicima „Stihova pod vedrim nebom” koja su napisala najlepše pesme o Sremu. Učestvovaće i etnopevači, a očekujemo gostovanje petnaestak poznatih poeta – nabraja Prokopljević.
A šta se, osim mesa, sprema za „Mangulijadu”?
– Fešta počinje u 14 sati takmičenjem u kuvanju gulaša od mesa mangulice i nadmetanjem u pucanju bičevima. Bič i budžu, štap kojim smiruješ svinju kad je nemirna, ovde ima svaka kuća. Kad proglasimo pobednike, od 19 sati nastupaju tamburaši. Ješće se i piti za badava, biće veselja na pretek – odgovara Knežević.
Odjednom, situacija se zahuktava. Članovi „organizacionog odbora”, dogovarajući se, počinju da pričaju istovremeno. Sve glasnije. Od onog pored tebe, ne čuješ čoveka koji sedi preko puta. Naizgled konfuzna situacija vodi u siguran epilog. Tajnu nam odaju Marinković, Đokić i Bidža:
– Ma, uvek je ovako. Kad treba da se dogovorimo, prvo se popije i pojede. Onda, malo-pomalo, kreće nadvikivanje. Niko nikog ne sluša. Padne ponekad i svađa. Posebno ako se potegne koja više. A onda, kad se susret završi, ispadne da smo se dogovorili i sve bude u redu, boga pitaj kako...
Dimitrije Bukvić
objavljeno: 28/08/2010
.jpg)
