Izvor: Politika, 12.Jun.2011, 01:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od kneževe gostionice do kinoteke
Zdanje u Uzun Mirkovoj, gde se useljava kuća filma, sredinom 19. veka bilo je lokal kneza Aleksandra Karađorđevića, kojim je oteo mušterije glavnom ugostiteljskom konkurentu, tada bivšem knezu Mihailu Obrenoviću
Zdanje u Uzun Mirkovoj 1, koje Kinoteka već godinama obnavlja i adaptira, a na jesen će ga i zvanično otvoriti kao svoj novi dom, zamalo da je pre desetak godina dočekalo sudbinu sličnu onoj koju joj je njen prvi vlasnik, knez Aleksandar Karađorđević, namenio >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sredinom 19. veka. Tadašnji vladar Srbije je, po povratku na presto 1842. godine, od Državnog saveta izmolio sumu od 1.500 dukata, koja mu je dodeljena pod uslovom da taj novac iskoristi da sebi napravi ili kupi kuću. Dobijenu svotu je, mada neka istraživanja pobijaju tu priču, upotrebio za podizanje zgrade u Uzun Mirkovoj, koju je, umesto da se sam u njoj skrasi, opremio kao hotel – gostionicu, dao mu svoj „brend” imenujući ga „Srpskom krunom” i izdao ga pod zakup.
Na početku ovog stoleća, Radoslav Zelenović, direktor Kinoteke, saznao je od novinara da je to zdanje, preneto na korišćenje njegovoj ustanovi, iznenada vraćeno u ruke savezne Direkcije za imovinu, gde mu je potom objašnjeno da bi za državu bilo isplativije da se u Uzun Mirkovu useli savremena mešavina gostionice i prodavnice – tržni centar.
– I devedesetih godina prošlog veka, kada smo počeli da se borimo da dobijemo zdanje, u to vreme prazno i devastirano, bilo je mnogo poslovnih ljudi koji su se interesovali za njega. Zgrada je 1995. godine ipak data Kinoteci na korišćenje. Za rekonstrukciju nam je obećano 15 miliona dinara, a stiglo je samo šest miliona. Gde je nestao ostatak, ne umem da kažem. Radili smo koliko smo mogli sa raspoloživim novcem, a onda je Direkcija preuzela zgradu. Tražili su da zgradu sredimo za pola godine ili da zaboravimo na nju. Oglasili su da je prodaju, a početnu cenu zacrtali na 1,7 miliona nemačkih maraka što je, prema mišljenju nekih ljudi, bilo premalo za 4.500 kvadrata, i to u spomeniku kulture. Posle naše javne kampanje, odustali su od prodaje i, naposletku, 2003. godine zdanje nam je vraćeno – seća se Zelenović.
Aleksandar Karađorđević nije nad glavom imao državnog revizora koji bi nam ostavio izveštaj o tome koliko se ovajdio od „Srpske krune”. Ali, zapisi dostupni u Zavodu za zaštitu spomenika kulture pokazuju da su u njegovoj gostionici odsedali isključivo stranci i da je ona u beogradskom ugostiteljstvu preuzela primat od hotela „Jelen”, vlasništva glavara bivše vlasti, zbačenog kneza Mihaila Obrenovića. Sin gospodar-Miloša je na kraju ipak uništio konkurenciju, ali tek kada od toga više nije imao koristi. Na presto se ponovo popeo 1860. godine, a ustreljen je 1866, posle čega je, pod optužbama da je učestvovao u smrtonosnoj zaveri, Aleksandru naloženo da za tri meseca proda sva dobra u Srbiji ili će ih namesnička vlada izneti na licitaciju i poslati mu novac. Tako je „Srpska kruna” prodata Opštini beogradskoj za 7.101 dukat i 10 groša. Ako mu je novac ikada prosleđen, to je bila poslednja Aleksandrova zarada od zdanja za koje je moguće da ga je sazidao, formulisano današnjim terminima, zloupotrebom državnog budžeta.
Opština beogradska je zgradu u Uzun Mirkovoj 1928. godine adaptirala i dozidala joj jedan sprat. Tada je verovatno i „zapečaćen” sto metara dubok bunar unutar zdanja, nekada jedna od turističkih atrakcija Beograda, na koju su vodičis kraja 19. veka skretali pažnju stranim putnicima. Opština je tu ostala do 1961. godine, kada je zgradu preuzeo Zavod za produktivnost rada, a potom Zavod za patente. Danas, u nju ulazi arhivsko blago jednog od patenata koji su najviše uticali na čovečanstvo u poslednjih stotinak godina – filma. Između ostalog, tu će biti i kamera braće Limijer, očeva filma, iz 1896. godine, štap Čarlija Čaplina i oko 600 predmeta iz istorije filma, 25.000 knjiga, stotine hiljada novinskih isečaka i razna arhivska građa.
– I da se Kinoteka nije uselila, od nas bi bilo dovoljno već i to što smo sprečili nameru da se zdanje koje je spomenik kulture pretvori u tržni centar. Prikladno je da takav objekat pripadne ustanovi poput naše, koja je jedna od pet svetskih kinoteka sa najvrednijom kolekcijom. Napokon imamo prostor gde ćemo blago koje čuvamo moći da izložimo javnosti – kaže Zelenović.
Kada je Kinoteka pre petnaestak godina počela da ulazi u Uzun Mirkovu, u zgradi nije ostalo ništa od prethodnih stanara. Sve je, čak i cilindri iz brava, bilo očerupano.
– Zdanje je bilo u katastrofalnom stanju. Počelo je da tone, ni krov se nije držao, već se jednom pokrenuo na košavi i vatrogasci su nam rekli da ga hitno učvrstimo ili će odleteti i napraviti strašnu nesreću – navodi Zelenović.
Ideja Kinoteke je da zadrži i sadašnji prostor svog muzeja u Kosovskoj ulici, koji bi bio zaštićen kao spomenik kulture, a u njemu bi se i dalje prikazivali filmovi.
Vladimir Vukasović
-----------------------------------------------------------
Goli ručak u „Srpskoj kruni”
I dok se još nalazila usred turske kasabe, „Srpska kruna” je držala nivo. Zabeleženo je kako je šezdesetih godina 19. stoleća, dok je zakupac hotela bio izvesni Steva Marković, grupi gostiju iz Engleske palo na pamet da, pošto je dan bio vreo, na ručak u gostionicu siđu u donjem vešu. Kad ih je takve video, Marković je zapovedio kelnerima da i oni skinu odela i polugoli posluže goste. Englezi nisu završili ni supu, već su odmah ustali od stola, spakovali se i napustili „Srpsku krunu”.
-----------------------------------------------------------
Bal uz zvuke valcera i „Pljeskavice”
„Srpska kruna” bila je i jedno od središta kulturnog života Beograda i Srbije onog doba. U njenoj sali su održavane pozorišne predstave, koncerti ozbiljne muzike i balovi. Sačuvana „set-lista” iz 1857. godine otkriva da su se naizmenično svirali oro, kadril, „Kapetan Đorđe”, polka, „Niševljanka”, valcer i „Pljeskavica”. U gostionici su nastupali mađioničari, među kojima čak i „dvorski veštak persijskog šaha”, češki harfisti, trbuhozborci i „nakinđurene ciganke sa svojim često lascivnim igrama”. Na takvim predstavama se, kako navode stari izvori preneseni u knjizi dr Divne Đurić-Zamolo pod nazivom „Hoteli i kafane 19. veka u Beogradu”, „retko viđaju bolji domaći trgovci, a srpske žene nikako”.
objavljeno: 12.06.2011
