Izvor: Politika, 23.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nova zavera Evrope
Mora da se Titu štucalo u grobu, jer smo ga pre tri dana više puta spominjali. Da ništa drugo nije ostavio ovom narodu, dovoljno je ona njegova rečenica: "Dok mi spavamo, neprijatelj ne miruje". Nas, nekadašnje studente prava, tog dana okupi Raša u svojoj kući na Senjaku, da posle skoro četrdeset godina ponovo progovorimo o sudbinskim stvarima za pravosuđe, kao što smo to nekada radili u klubu Pravnog fakulteta.
Zbog prijatne atmosfere u kući, udobnih fotelja, dobrog pića, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << majstorski izabrane muzike, pristojnog mezeluka, osetismo se važnim, pa i tema koja nam se nametnu kroz razgovor dobi na značaju. Zametak rasprave je opet bila teorija o zaveri protiv našeg naroda.
– Mi smo stvarno podetinjili. Radi ta Evropa s nama kako joj se prohte i mi joj sve dozvoljavamo. Čudom ne mogu da se načudim, kako ih niko nije prozreo u vezi s tim insistiranjem na Zakonu o povraćaju imovine. Kao, sve zemlje u tranziciji su to već uradile, samo još mi tapkamo u mestu. Ljudi, zar ne vidite da je to ponovo koska bačena među nas, da je na pomolu novi bratoubilački rat? – poče Rista, penzionisani direktor građevinskog preduzeća, zapaljivo, posle treće čaše viskija, da daje ton raspravi.
– Šta buncaš, kakav novi bratoubilački rat? – umeša se do tada ćutljivi Marko, vlasnik velike advokatske kancelarije.
– Neko nas je u toj Evropi dobro proučio. Saznali su da se, čak i u ono Titovo vreme, najviše krvnih delikata u Srbiji događalo baš zbog nerešenih imovinskih odnosa. Brat ubio brata, sin oca, otac sina, sin majku, ej, bre, pa novine su nam stotinu godina pune takvih vesti. I sad kad naslednicima, a njih nikada nije malo, Srbija vrati tu oduzetu imovinu, videćete vi šta je bratoubistvo – rezignirano reče Rista, naglo prekidajući svoj pledoaje, videvši da ga svi zblanuto gledaju.
Iz ugla, duboko zavaljen u kožnu fotelju, sa gotovo spuštenim kapcima na očima, progovori Stojan, glasom sličnim zvuku nepodmazanih šarki na vratima spavaće sobe.
– Ja vam sve vreme o tome govorim. Taj Zakon o restituciji, to će biti pošast za nas. Zar nam nije bilo lepo ono vreme nemaštine, kada smo sve među sobom delili, svi imali isto, niko ni previše ni premalo, bez obzira što je bilo i gladnih i što nam se hvatala paučina na zadnjici. Baš su bila lepa vremena tih bajatih običaja da svakome pomažemo u nevolji, da čovek čoveku bude brat – poče Stojan da se guši u prigušenom kikotu, kao kad se smejulji ono psetance Draguljče.
Čovek koji je uvek tražio dlaku u jajetu, perfekcionista i jezikoslovac, profesor univerziteta Mitar, svoje učešće u razgovoru najavi gospodskim nakašljavanjem.
– Meni je od samog početka ta stvar o restitucio in integrum bila sumnjiva. Sam naziv – Zakon o povraćaju imovine – odmah mi je asocirao na nekakav Zakon o pobačaju. Ima li Srbija toliku utrobu pa da ispovraća svu tu oduzetu imovinu posle Drugog svetskog rata? Pardon, ne da ispovraća nego da li ima dovoljno para za vraćanje oduzete imovine kroz nadoknadu? Hoće li nas to ponovo gurnuti u siromaštvo? Moramo ponovo uzimati kredite, zaduživati se, i tu opet vidim zaveru Evrope koja želi da nam doaka. Sve su to vrlo ozbiljna pitanja i to ne bi smelo da se uradi preko noći. Potrebne su nam decenije da to valjano uredimo – profesorski staloženo obrazloži svoj stav Mitar.
Valjda mu je već bilo prekipelo, iako smo tek počeli raspravu, novinar Sreten ostavi zid na koji je dotad bio naslonjen i stade na sred sobe.
– Ja se bojim mržnje koja će grunuti među nas kao cunami. Najpre će novokomponovani bogataši, ratni profiteri, korumpirani političari, bogati kriminalci, poludeti od muke što više neće činiti maleni deo dobrostojećih, izdvojenih od većine bednih i siromašnih stanovnika Srbije. Biće im krivo što će posle restitucije ponovo izniknuti taj uništeni građanski sloj, taj najkulturniji deo naroda, što će oni državu Srbiju opet učiniti modernom. Bojim se mržnje i osvete onih koji će morati da napuste udobne vile, salonske stanove, imanja i raskošne bašte, koji će se naći na ulici. Zamislite kolika će biti njihova tuga. Bojim se mržnje i zajedljivosti onih što nemaju čemu da se nadaju, što njihovim roditeljima ili precima nije ništa oduzeto, što nemaju za šta da se bore. Eto, sve to meni ne donosi miran san – tresli su se zidovi od povišenog glasa novinara Sretena, koji svoj govor začini zavrljačenom čašom o zid.
A ja? Ćutao sam i ispijao svoje piće. Šta sam imao da kažem? Da ja od toga nemam ništa, ali neću nikoga ni mrzeti. Hteo sam okupljene da uverim da je sve to o vraćanju imovine čista varka vlasti, da od toga nema ništa, da smo siromašna zemlja koja bi još morala da vraća dugove i svojim stanovnicima... Tada mi zazvoni mobilni telefon. Iz zavičaja mi javljaju da su nadležnima, u moje ime, predali prijavu za povraćaj imovine. Kakve imovine, bre? To je neka greška. A, ne, čulo se iz telefončeta, moraće da nam vrate ili nadoknade one oduzete robne kuće u Sjenici i Peći, a za onu u Solunu – videćemo. To nam je ostalo od dede po majci, reče mi brat od tetke.
– Ljudi, ne verujem ništa u to što ste pričali. Žurim. Putujem u zavičaj. Idem da se borim za vraćanje oduzete imovine – ostavih Senjak i požurih na autobusku stanicu.
Ferid Mujezinović
[objavljeno: 23.07.2006.]
