Izvor: Politika, 13.Sep.2010, 00:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nije lako najmlađim stanarima đačkih domova
Prvi dan van porodice najtužniji, a prvi mesec je najteži. – Podrška roditelja i vršnjaka ključna za prevazilaženje krize. – Stariji „domci” sa novajlijama dele i smeh i suze
Šta ćemo jesti? Ko će da nam pere stvari, zategne krevet, pospremi sobu? Hoćemo li se uklopiti u domski život, u novo odeljenje nove škole, sa nepoznatim nastavnicima i vršnjacima? Koliko je vremena potrebno da se zbližimo sa cimerima, da možemo da im se poverimo kad nas nešto tišti, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da nas ne bude sramota da zatražimo rame za plakanje? Možda bi bilo bolje da smo srednju školu upisali u rodnom mestu. Ali, tamo ne postoji Matematička, Filološka gimnazija, Farmaceutsko-fizioterapeutska škola... – roje se pitanja i dileme u glavama najmlađih stanara đačkih domova u prestonici.
Nije im lako. Obreli su se u nepoznatom gradu. Dan pre početka školske godine uselili su se u male, višekrevetne sobe i upoznali cimere. Sutradan su sami tražili put do srednje škole, a da pre toga nikada nisu koristili gradski prevoz. u učionici ih nisu sačekala znana lica. A kada su se vratili sa časova prve utiske o razredu, profesorima, novim drugarima, podelili su sa porodicom, ali razgovarajući telefonom. Tužni, pomalo uplašeni, zbunjeni nisu mogli da sakriju suze – ni najmlađi „domci” u ćošku sobe, a posebno ne majke s one strane „žice”.
– Prvi dan van porodice bio je najtužniji. Cimerke su me ispratile do Prve beogradske gimnazije, čiji sam đak prvak. Pokazale su mi gde se nalazi najbliža prodavnica, park, pošta... – kažeAdriana Vemić rodom iz okoline Pančeva, sada živi u Domu učenika srednjih škola „Jelica Milovanović”.
Njeni mama i tata nisu „paničari”, kazala je, raspituju se o uslovima u domu, vaspitačima, cimerkama i neprekidno je bodre.
– Moje odvajanje od porodice im pada teško, ali me ohrabruju, znaju da je to za moje dobro – dodaje Adriana.
Trokrevetnu sobu deli sa Jelisavetom Jovanović iz Bele Crkve i Radicom Đorđević iz Aranđelovca. One su treći razred, a ovo im je druga godina života u domu. Jelisaveta pohađa Filološku gimnaziju, a Radica Farmaceutsko-fizioterapeutsku školu.
– I meni je prvih dana u domu bilo teško. Starije cimerke su mi pomogle da prebrodim krizu. Sad je na mene red da pružim razumevanje. Nekako je normalno da mi, stariji i iskusniji, budemo blagonakloni i puni razumevanja, da se mlađima nađemo pri ruci. Za sada se odlično slažemo, mada nismo ni imale vremena da se sporečkamo – dobacila je Radica.
Nešto manje vedra lica ekipa „Politike” zatekla je susednoj četvorokrevetnoj sobi.
Milica Žeželj (15) iz Pančeva zauzela je gornji ležaj kreveta na sprat. Na krevetu do njenog šćućurila se vršnjakinja Olivera Simonović, iz Vladičinog Hana. Krenule su u prvi razred Matematičke gimnazije.
– Malo mi je lakše nego Olji. Imam brata blizanca u zgradi pored i zajedno idemo u odeljenje. Uz to Pančevo nije daleko i prošlog vikenda smo išli kući, a školom smo oduševljeni. Čeka nas mnogo učenja, ali tu nema ništa loše – priča Milica, a suze naviru Oliveri. Devojčicu na rubu plača grli vaspitačica Suzana Vukoje. Nije joj prvi put da teši odvažne i hrabre klince koji su umesto dužeg puta odrastanja i osamostaljivanja odabrali prečicu.
– Neka deca lakše neka teže podnose odvajanje iz porodičnog gnezda. Muku im donekle olakšava to što imaju fiksni telefon u sobi pa su sa roditeljima non-stop na vezi. Najteže je prvih mesec dana. Svakog vikenda odlaze kući. I to je normalno. Kako vreme odmiče, ređe posećuju roditelje i sve više se osećaju Beograđanima. Kad dođe kraj školske godine plaču što se vraćaju kući, u redovima stoje pred kancelarijom direktora moleći da i u toku letnjeg odmora ostanu u sobama jer imaju „neodložna posla u centru grada” – iz iskustva navodi vaspitačica.
Poslednjih godina ustanove za smeštaj i boravak đaka otvaraju vrata i za osnovce koji sedmi i osmi razred završavaju u Matematičkoj gimnaziji.
– Njima je još teže da se naviknu na kućni red i stanovanje u domu. Nisu pripremljeni. Mali su, a hrabri. Prvi put se na duže vreme odvajaju od roditelja sa 13 godina, pa je malo veća adaptivna kriza prirodna i ona se prevazilazi. Društvo vršnjaka tu ima važnu pedagošku ulogu. Brže ili sporije se prilagođavaju, ali je uglavnom deci potrebno najmanje dva meseca. Mnoga prvih dana ostavljaju utisak da su se bez problema prilagodila. Ali kada stignu ocene i približi se polugodište onda ih u talasima preplavi „odloženo privikavanje”. Shvate da se nisu snašli iz prve. Posebno im teško padaju dvojke i jedinice, jer to su mahom odlični đaci. Na slabiji uspeh prvenstveno reaguju komentarima „hoću da menjam školu, idem kući, nisam spreman za život u domu, nemam gde da učim”. Kasnije prihvate da su te teške reči bile preterane i da su usponi i padovi deo obrazovnog i životnog puta – pojašnjava Svetlana Sveško, psiholog doma „Jelica Milovanović”.
Neznatan broj učenika odustane od stanovanja u domu. Od stotinak stanara iseli se dvoje do troje, najčešće zato što shvate da nisu odabrali pravu školu, a gotovo nijednom društvo u domu nije bilo razlog iseljenja.
– Prošle godine morali smo da ispišemo jednog đaka iz ustanove. Dete je, verovatno u vezi sa nekim zdravstvenim poremećajem, imalo potrebu da dokaže da je drugačije. Bavilo se navodno magijom, prizivanjem duhova i đavola, što drugim stanarima nije prijalo. Neki su se i uplašili. Pa smo morali da se rastanemo – ispričao je Milovan Pavlović, direktor doma „Jelica Milovanović”.
M. Simić-Miladinović
-----------------------------------------------------------
Kartice umesto bonova i žetona
Stanari đačkog doma „Jelica Milovanović” od juče koriste čip kartice u restoranu. Nema više bonova u zamenu za obrok, niti žetona za pozajmljivanje escajga.
– Kartica je prvenstveno lični dokument i dokaz o prijavi boravka u prestonici. Zamenjuje i bonove u kuhinji. Umesto žetonima njom đaci razdužuju pribor za ručavanje. Kada se stavi u čitač, na ekranu računara vidi se fotografija đaka. Nema mogućnosti zloupotrebe. Zvučni signal koji se čuje označava da je đak preuzeo obrok. Na kraju dana, ili meseca može se izvući listing sa podacima o tome koliko je puta koji učenik obedovao i šta je bilo na meniju – objasnio je Milovan Pavlović.
Planirano je da se upotreba kartice proširi, da postane platna, a i da njom stanari otključavaju sobe.
objavljeno: 13/09/2010
