Izvor: Politika, 15.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Muzički atelje na Vračaru
Maestro Bojan Suđić doživeo profesionalno uvažavanje u svetu, a neprestano se vraća ulici velikog ktitora i dobročinitelja
Maestro Bojan Suđić je rođen u Beogradu, od roditelja Beograđana. Jedno od, kako ga kritičari označavaju, najblistavijih imena dirigentske scene i profesor Fakulteta muzičkih umetnosti u Beogradu, imao je veliku privilegiju da odlazi u svet, ali se vraćao kući, svom rodnom gradu.
Od 1998. do 2004. godine bio je prvi dirigent Kraljevske >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << opere u Stokholmu, dirigovao je orkestrima u Rusiji, Finskoj, Danskoj, Belgiji, Portugaliji, Grčkoj, Kini... Sarađivao sa Zubinom Mehtom, Maksimom Vengerovim, Najdželom Kenedijem i drugima. Svuda je doživeo puno profesionalno uvažavanje i neprocenjiv umetnički ugled. Mogao je da ostane da živi bilo gde.
Upoznao se sa civilizacijskim, kulturološkim i tehnološkim dostignućima razvijenog sveta. Ispalo je da mu je ipak bilo draže da bude svoj na svome. Odrastao je na Dorćolu. U Ulici Strahinjića Bana, gde još živi njegova majka, nekada je uživao. Nažalost, sada je smatra epicentrom galame i noćnog života. Mestom gde se ne poštuju pravni, već dominiraju nasilnički propisi. Ulica je postala poligon motociklista i njihovih divljih mašina. Takav prizor, po Suđićevom shvatanju, ne svedoči o evropskom liku Beograda, nego pre o jednom sivom, neurbanom, u kriminal ogrezlom sloju društva.
Zato se odlučuje da govori o jednoj vračarskoj ulici, koja je sačuvala svoje dostojanstvo, a maestro je u tom kraju stekao sve svoje diplome.
– Vezan sam i za Ulicu kralja Milutina, za stan moje bake gde sam dobio prvu radnu sobu i uslove da se bavim svojim poslom i studiram. Pored našeg prostranog stana na Dorćolu, voleo sam tu izdvojenu sobu koja se nalazila na rubu vračarske kuće. Bio je to moj prvi muzički atelje. Izlišno je govoriti da je kralj Milutin, u svojoj dugoj vladavini od 1282. do 1321. godine, omogućio procvat države i ostao upamćen po ktitorskoj misiji. Podizao je manastire, darivao zadužbine. U današnjem smislu, ta ulica se teško može opisati kao jedinstvena celina. Deo koji je za mene važan proteže se od Nemanjine do Krunske. Tu je bila moja osnovna škola, a u blizini i Muzička akademija, gde sam proveo tolike godine. Bakin stan se nalazio u kući koja je sagrađena 1903. godine i zaštićena je kao spomenik kulture, a nedavno je obnovljena. Ono što je karakteristično za Ulicu kralja Milutina ogleda se u njenoj arhitekturi. Čitav taj kvart, bez stida, mogao bi da bude deo bilo kojeg razvijenog grada u Evropi. Ulica kralja Milutina predstavlja Beograd između dva svetska rata. Uspela je da očuva izgled, osećanje gospodstvenosti. Nije ona jedinstven primer, to važi i za okolne ulice, Njegoševu, Svetozara Markovića. Čitav taj kvart koji uokviruje Krunska ima rezidencijalni karakter. Stari Beograđani ga, bez sumnje, prepoznaju kao svoj – uveren je dirigent. Beograd je za njega jedna posebna celina.
– Problem je što je on, sam po sebi, država. Vlasti su propustile istorijsku priliku da pomire razdeljene slojeve društva i da ih približe. I dalje postoji jaz između građanskog i ruralnog, obostrani prezir. Te razlike su prenete i na Beograd, pri čemu se pored ove dve kategorije pojavljuje i treća – krimogena, vođena interesima, biznisom i novcem koja ne preza ni od kakvih moralnih zakona – konstatuje umetnik.
Po njegovoj oceni, teško je govoriti u kom će se pravcu razvijati grad. Atmosfera velegrada je izražena u svim obličjima.
– Mogu da se sretnu vaspitani ljudi, a na sledećem koraku zaudara ne na filozofiju palanke, nego filozofiju kazneno-popravne ustanove, gde vladaju zakoni divlje džungle. Imam privilegiju da sam u okruženju ljudi sa kojima delim podjednake estetske i civilizacijske stavove. Beograd, u odnosu na mnoge svetske centre, obiluje kreativnim, progresivnim ljudima. U njemu žive ljudi kojima potrošačka civilizacija nije dominantna, koji nisu vođeni isključivo zakonima novca i koristi. Oni koji su zadržali stari beogradski šmek – bistrinu ideje, naklonost za duhovna postignuća, vic, šalu, dosetku, obrazovanje... Ima takvih ljudi, samo se plašim da nemaju dovoljan broj naslednika – sumnjičav je muzičar. On se pridružuje zahtevima za rešavanje saobraćajnog problema u prestonici.
– Njegovo limitiranje ne znači i njegovo trajno rešenje. Ako se desi da dobijemo kombinaciju tramvajskog saobraćaja koji će za nijansu biti efikasniji nego sada neću biti zadovoljan. Putujući svetom, zaključio sam da je jedino pravo rešenje, bez obzira na skupoću, izgradnja teškog metroa – jasan je umetnik koji bi voleo da zgrada Opere postane simbol Beograda. Međutim, tim povodom otvaraju se mnoge dileme.
– Zgrada nove Opere se gradi jednom i ona mora da bude iznad svih pojedinačnih interesa ljudi koji bi na taj način želeli da se upišu u knjigu slavnih. Mora da postoji svest o nacionalnom i opštem dobru kod ovakvih kapitalnih investicija. Ono što smatram pravim rešenjem jeste zgrada koja bi podrazumevala višenamenske sadržaje. Moramo znati da je Opera vrhunac, pokazatelj dostignuća, odnosno moći i kulturne svesti jednog naroda. A, s obzirom na to da se kod nas u prvi plan stavlja Guča, razne kobasicijade, kupusijade, plašim se da smo više veštački došli do problema nove Opere. Da oni ne proizilaze iz realnih kulturnih potreba širih kategorija stanovništva – zaključuje maestro.
Aleksandra Marković
[objavljeno: 15.10.2006.]
