Izvor: Večernje novosti, 06.Nov.2014, 12:47   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Mnogi i danas sanjaju zlatne šezdesete

BEOGRAD je tokom sedme decenije prošlog veka doživeo veliki preobražaj, baš kao što je to bio trend na celoj planeti. Svet je uplivavao u nove vrste sloboda, ali i ratove, drogu i rokenrol. Mnogo toga ostavilo je svoj trag u glavnom gradu tadašnje Jugoslavije. Kako kaže viši kustos Muzeja grada Beograda Darko Ćirić, autor knjige „Šezdesete“, „kraj Drugog svetskog rata ujedno je i kraj dugog napora, koji je, u proteklih stotinak godina vodio zemlju ka uzorima razvijene evropske kulture“. >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << - Počeo je društveni eksperiment koji će obeležiti čitavu drugu polovinu 20. veka i koji će povesti Beograd u jednu novu, drugačiju i manje izvesnu, ali podjednako izazovnu istorijsku perspektivu - kaže Ćirić. - Tako je bio vidljiv uticaj zapadnih civilizacijskih modela u svim oblicima svakodnevnog života. Ton šezdesetim godinama u početku davali su rast investicionog ulaganja, besperspektivna privreda koja pokušava da ojača na tržištu, nekontrolisano naseljavanje nekvalifikovane radne snage... Ljubav i moda Dva filma koja su tada nastala, „Subotom uveče“ (1957) i „Ljubav i moda“ (1960) prema Ćirićevom mišljenju su pravo merilo različitog pogleda na svet onog doba. Prvi film je okovan realnošću svakodnevnog, realnog života, a drugi je stao uz rame vrhunskim dometima savremenog zabavnog filma u svetu. - Vizura grada kakvu danas poznajemo nastala je šezdesetih - dodaje Ćirić. - Beograd i Zemun su neopozivo i konačno povezani, počinje da niče Novi Beograd postavljajući standarde savremenog urbanizma. U toku te decenije izgrađeno je fantastičnih 86.767 stanova, i kako god gledali na stvari, bila je to brojka vredna svakog poštovanja. Svaki odrasli Beograđanin imao je osnovanu nadu da će jednom doći do svog krova nad glavom. Beogradske kontroverze su nastavljene tih godina. Iako je kroz Beograd projektovan auto-put, Gazela, kao i Mostarska petlja i Terazijski tunel, stručnjaci su znali da će već do 1973. godine ovo biti malo za planirani obim saobraćaja. Komunalne službe su pokušavale da prate gradsku urbanu ekspanziju, ali su zatečeni objekti, tehnika i kadrovi bili jedva dovoljni da održe u životu vitalne gradske funkcije. Vatrogasci dobijaju svoj novi dom na Paliluli i uglavnom uspešno obavljaju svoje zadatke. Od očajnog gradskog saobraćaja, stanje se 1961. preliva u pozitivno uvozom 160 „lejlandovih“ autobusa i „bredinih“ tramvaja. Hitna pomoć je u razvoju, ali se ukidanjem porodičnih lekara i zabranom privatne lekarske prakse početkom decenije, građani sve više oslanjaju na njene usluge, pa su kapaciteti prezaposleni i napeti do tačke izdržljivosti. - Promenu uslova života prate nova interesovanja, potrebe i perspektive - objašnjava Ćirić. - Standard Beograđana na početku ovog perioda meri se, ne toliko povećanom kupovnom moći (za konfekcijsko odelo izdvaja se čitava bolja plata, a za nabavku televizora trebalo je u proseku raditi četrnaest meseci), koliko uverenjem da je egzistencijalni kvalitet života postao pravo i potreba savremenog doba. Više nije bilo sramota posedovati, ili samo želeti nešto više od održanja gole egzistencije. Uzori su odobreni i ponuđeni sa vrha samoupravne socijalističke vlasti, pa je sticanje dohotka i mogućnost njegove potrošnje skoro preko noći postao osnovni motivacioni faktor i merilo vrednosti u društvu koje je do tada propagiralo socijalni egalitizam i moralno čistunstvo. Nalet privatnika Pored vladajuće nomenklature, opet su se najbolje snalazili trgovački putnici, građevinski preduzimači, auto-prevoznici, privatni vlasnici zanatskih radnji i svi oni koji su pokušavali da od sopstvenog rada, u neregularnim ali stimulativnim uslovima, obezbede egzistenciju iznad proseka koji propisuje komunistička partijska ideologija. U pomoć pristižu krediti koji se građanima nude sa svih strana. Od lanca državnih socijalističkih novčanih zavoda tipa Beogradske banke, Invest banke, Jugobanke... koje će sa uspehom trideset godina glumiti ulogu modernih bankarskih sistema. Krediti se samo u početku podižu bojažljivo, u skladu sa platežnom moći domaćinstva i rasta štednih uloga građana. O stepenu opšte zaduženosti svedoči činjenica da je po radnim kolektivima, među prijateljima i komšijama najomiljeniji lik: žirant - osoba kreditno sposobna i voljna da se pojavi kao garant trećeg lica. Beograđani žive u prostoru koji postaje svetliji, prozračniji, funkcionalniji, sa novim higijenskim i životnim navikama. Konačno, krajem šezdesetih godina, materijalno ojačalo građanstvo i vladajuća elita otkrivaju nov model mere društvenog uspeha: izgradnju vikend-objekata. U bližoj i daljoj okolini Beograda niču stambena naselja veselih majstora roštilja, čamdžija, voćara i neumornih neimara. Od švercovanih šuškavaca, najlon-čarapa i farmerki koje se nabavljaju u komisionim prodavnicama (20 radnji koncentrisanih u najužem centru grada), snabdevanje robom široke potrošnje, pre svega garderobom, prelazi na lanac robnih kuća i specijalizovnih prodavnica. U njima se prodaje kvalitetna roba beogradskih („Beko“, „Kluz“, „Obuća Beograd“), srpskih („Koštana“, „Leteks“, „Prvi maj“) i drugih („Rašica“, „Mura“, „Varteks“) proizvođača. Kraj decenije u Beogradu obeležava otvaranje nekoliko ozbiljnih modnih kuća (pre svih „Jugoeksport“ i „Centrotekstil“), koje sa uspehom kreiraju visoku modu. Brojna zastupništva vodećih svetskih proizvođača upotpunjuju ponudu beogradskog tržišta. Tu je i nezaobilazni Trst, san i krajnja destinacija svih beogradskih švercera. Prepune kompozicije svakodnevno su kretale na put, ne samo zbog trgovine, koliko zbog strasti putovanja, otkrivanja nečeg novog, i ukusa avanture. Zaprege i kosmonauti Beogradske ulice su postajale sve manje sive i jednolične, pojavili su se novi, bolje obučeni ljudi. Kraj decenije je doneo i eksploziju do tada neviđenih formi odevanja, boja, frizura i nekog novog ritma u kretanju mladog sveta, pripadnika rok i pop supkulture (oficijelna javnost ih je doživljavala baš kao subverzivnu). Beograd je prestao da bude dosadan, monoton grad, i polako se pretvarao u prestonicu sličnu gradovima širom Evrope. Krajem šezdesetih Beograd je već prešao nevidljivu liniju koja deli orijentalno, provincijalno i socrealističko nasleđe od normi savremenog, civilizovanog sveta. Od zabrane kretanja zaprežnih vozila gradskim ulicama (1. januara 1962) do trijumfalnog dočeka kosmonauta koji su hodali po Mesečevoj površini 1969, Beograd je video, doživeo i ugradio u svoj identifikacioni kod, procese koji su ga obeležili kao modernu, evropsku urbanu celinu. NEPREVAZIĐENA TELEVIZIJA Pravi prozor u svet, 1958. godine ulazi u naše domove. U poređenju sa ostalim procesima tokom šezdesetih godina, ali i u širem vremenskom okviru, teško je otkriti pojavu koja je više uticala na sveukupnost životnih navika i potreba savremene civilizacije. - Televizija je postala simbol modernog društva, a Beograd nije bio izuzetak - objašnjava Ćirić. - Količina najrazličitijih informacija i brzina njihovog prenosa prvo su šokirali, potom fascinirali i konačno neopozivo vezali za mali ekran najširu populaciju. Kućni televizor je postao svojevrstan surogat mnogih oblika društvenog života i zabave. Tek nekoliko sati večernjeg programa, od 18 do 22 ili 23 časa, 1960. prerasli su s vremenom u saradnju sa Evrovizijskim informativnim sistemom, početak rada Drugog programa TV Beograd i stvaranje tehničkih uslova za realizaciju programa u boji krajem decenije. Bogatu produkciju pratio je istovremeno i visok kvalitet profesionalnog rada u dramskoj, dokumentarnoj, školskoj, pa i informativnoj redakciji. Ovo doba je do danas ostalo pojam vrhunskog medijskog stvaralaštva. Bila je to produkcija koja je najširoj publici nudila dobru zabavu, visok kulturni nivo i neophodni stepen smislene edukacije. PREVOZNA SREDSTVA Statusni simbol Beograđana brzo postaju prevozna sredstva. Cena polovne „vespe“ na buvljoj pijaci kod Cvetka 1960. godine bila je oko 200.000 dinara, dok su se plate kretale u rasponu od 8.000 od 48.000 dinara. Tada je popularni „fijat 600“, koji je proizveden u godišnjoj seriji od 4.900 vozila, koštao 600.000 dinara. Vremenom „fića“ postaje nacionalno vozilo, pristupačno skoro svima, a na ulicama Beograda je sve više snažnih i luksuznih automobila iz čitavog sveta, od američkih „mustanga“, preko game svih evropskih proizvođača, do japanskih „tojota“. KUPOVINA NA KREDIT Krediti se prvo koriste za nabavku ogreva, odela i ponekog radio-aparata. Za gotovinu se kupuju prehrambeni proizvodi na zelenoj pijaci, u prvim modernim prodavnicama tipa samoposluga i kod privatnih pekara. Tu je takođe i duvan (cigarete se prodaju na komad i još nema filtera u prodaji), švercovani aparati za brijanje, satovi... Predmet prestiža uskoro postaje posedovanje televizora, gramofona, automobila, letovanja na Jadranu i u inostranstvu. U domovima građana nova tehnika zamenjuje stare šporete na čvrsta goriva, stižu prvi frižideri, savremeni bojleri, električne pegle. Cene prvih televizora u tržišnoj konkurenciji padale su sa početnih 300.000 na podnošljivih 180.000 dinara. OBELEŽJA GRADA Čitav niz kapitalnih objekata po kojima je Beograd prepoznatljiv izgrađen je u ovom periodu. Od zgrade CK (danas Palata „Ušće“), preko Muzeja savremene umetnosti, Hotela „Jugoslavija“, Dobrovićevog Generalštaba, Televizije i Doma pionira u Takovskoj, do stadiona Crvene zvezde, sportskih centara na Tašmajdanu, Dorćolu i Zvezdari... STATISTIKA IZ 1961. Od kraja rata do 1961. godine populacioni rast u Beogradu ima obeležje demografske eksplozije, kako bi se u sedmoj deceniji polako dovodio u ravnotežu. Prema popisu na koji nas podseća Ćirić, 1961. godine u užem području Beograd ima 619.000 stanovnika, u narednih pet godina dobija još 108.000 novih, a do kraja decenije još 53.000, od čega je oko polovine bilo prirodnim priraštajem. - Do 1965. godine gotovo da je obustavljena migracija u Beograd - dodaje Ćirić. - U gradu tada živi jedna trećina rođenih i dve trećine doseljenih stanovnika. Tokom 1961. godine prosečna starost Beograđana bila je 27, a prema popisu iz 2001. - 46 godina. Više od polovine imalo je samo osnovnu školu ili je bilo funkcionalno nepismeno. Primera radi, tokom 1965. godine u Beograd se doselilo 31.221 lice, a od tog broja čak njih 15.312 nije završilo nikakvu školu.

Nastavak na Večernje novosti...