Izvor: Blic, 28.Jan.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lepo je biti Beograđanin na selu
Lepo je biti Beograđanin na selu
Đorđe Atanacković će naredne godine napuniti 80 godina. Rođen je u Beogradu, u Ulici Ćirila i Metodija na Paliluli, ali već 22 godine, otkako je otišao u penziju, živi sam u svojoj vikendici na Bukulji. Dok se ovih dana zubato sunce probija kroz guste oblake a severac i ustoka duvaju, ovaj živahni čikica svako jutro i veče šeta svojom ustaljenom maršrutom, prkoseći tako i hladnoći i svojim godinama.
- U ovaj kraj prvi >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << put sam došao 1976. i odmah mi se dopao, a od ‘80. i leti i zimi sam ovde. Da nisam ovde već bi odavno bio pokojni i na Novom groblju. Ovde je dobra voda, čist vazduh i zaista beo sneg. Svako jutro i uveče prošetam po nekoliko kilometara. U Beograd odem samo tri-četiri puta godišnje da obiđem suprugu. Ona je zbog blizine lekara ostala tamo a ja zbog zdravlja ovde. Pre neki dan sam išao u Beograd i u njemu jedva da sam izdržao jedan dan - priča Đorđe.
Životna priča koju je ispričao više je nego zanimljiva. U rodnom gradu Đorđe je završio osnovnu školu i Treću mušku gimnaziju. Otac mu, kaže, nije dozvolio da izučava zanat kod privatnika kako je to bila ustaljena praksa, 'jer bi više radio kod njegove žene nego što bi izučavao zanat', pa mladog Đorđa upisuje u Vojni zavod u Čačku gde dobija diplomu za radiomehaničara. Zbog Drugog svetskog rata koji je počeo, školovanje je završio ranije, vratio se u Beograd i zaposlio se u 'Mikronu' iz koga je kasnije, posle rata fuzijom nastala Industrija precizne mehanike. Rat provodi u Beogradu a po oslobođenju priključuje se partizanima, odlazi u vojsku iz koje izlazi sa činom mlađeg vodnika.
- Na konkursu koji je raspisan posle rata izabran sam za školovanje u Rusiji. Tamo je trebalo da ostanemo tri godine i po završenom školovanju da se vratimo u zemlju. U Rusiju, u grad Serpuhovo, osamdesetak kilometara jugoistočno od Moskve, otišli smo krajem decembra ‘46. U grupi je bilo nas 47 Jugoslovena. Tamo smo završili obuku i dobili zvanje tehničara specijalne službe, a kasnije smo otišli na preobuku za tehničare pribora, radio i elektro uređaja. Svi smo po završetku školovanja dobili dužnosti starijeg tehničara eskadrile dok su nam potčinjeni bili ruski vojnici. U Rusiji nas je zatekla i rezolucija Informbiroa ali niko od nas 47 nije hteo da se vrati kući. Svi smo ostali. Tamo sam se upoznao i sa Ljudmilom Kapitonovom, oženio se i kasnije dobio kćerku Ninu. U Rusiji sam ostao sve do ‘59. godine dok se Tito i Hruščov nisu pomirili. Tokom Titove posete Moskvi on je primio našu delegaciju i obećao da neće biti šikaniranja kada se vratimo u zemlju, da ćemo dobiti posao i stanove. Ja sam se među prvima vratio, ponovo zaposlio u 'Mikronu' a moje kolege su dobile posao u Rakovici, IMR-u. Dobio sam i stan - priča dalje Đole Rus kako ga poznanici i prijatelji zovu.
Boravak u Rusiji na Đorđa je ostavio vidan trag. Teško se razboleo, ostao bez pola pluća, preživeo tešku operaciju... Boraveći više od dve decenije na Bukulji Đole Rus se sprijateljio sa porodicom Preže i Milijane Jovanović. Oni su tu da mu pomognu oko ogreva, donesu mleka, vode a kada se se preseli na drugi svet, mesto na obližnjem seoskom groblju je rezervisao, a već je odredio i da će sve njegovo pripasti njima.
- Gde god pogledam odmaram oči. Ni mraz mi ne može ništa. Obučem telogrejku. Na glavu stavim rusku šubaru a na noge valjenkije i po ceo dan sedim napolju - kaže na kraju Đorđe Atanacković. M. Petrović
