Izvor: Politika, 31.Maj.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Krijumčar sećanja
Mladost i nije tako davno prošla koliko su brzo i grubo nestajali njeni najautentičniji simboli, čineći da za dan starimo godinu, i mi i naš voljeni grad.
Ponekad mi izgleda kao da sam izmislio drage likove iz detinjstva i da lažem u svakoj priči o odrastanju, jer, bezmalo, da više nema ničeg što bi to potvrdilo, niti postoje mesta o kojima pričam... Osećam se kao krijumčar sećanja...
Otuda valjda i Jovan, Joca, naaajbolji drug iz pubertetskih dana, na istom onom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mestu na kojem smo se pre 19 godina rastali, kada sam odlazio iz starog kraja. Baš na istom, kao da je sve ove godine nepomično stajao tu, verujući u olako dato obećanje: drugari zauvek!
Ostao je u redu pred našim bioskopom da nam kupi karte za projekciju u pola devet, uveče. Tapkaroši su pokušavali da ga izvaraju nekim lošim mestima na balkonu. Nisam stigao da mu kroz prozor kljakave 18-ce doviknem „nemoj”! Bio sam ljut da te noći dođem u „Fontanu”.
Zato su uspomene došle po mene... Na one divne bioskopske godine, bez kojih odrastanje ne bi bilo bogzna šta.
Bioskop je bio prvi bunt za koji smo verovali da imamo opravdane razloge. Bio je međaš kraj kojeg su roditelji prećutno odobravali našu tvrdoglavu želju da što pre odrastemo. Znalo se, kada ti prvi put dozvole da sam odeš u bioskop, više nema povratka na staro – nisi više klinac.
Naravno, s obzirom na važnost tih zgoda karte su se kupovale nekoliko dana unapred i presovale u onim glomaznim enciklopedijama, koje su roditelji imali običaj da kupuju na metar. Bože, sećam se koliko su moji bili ponosni verujući da upijam istoriju, a ja sam samo proveravao da li je karta sigurna u svojim „jaslama”, među balkanskim ratovima...
Više nisam morao krišom da cedim očevu pastu za brijanje, podrazumevalo se da čovek od 11 godina, koji sam ide u bioskop, mora da obrije „brčine”. Pred odlazak se nije kupalo sapunom, kao običnim danima, već kupkom starijeg brata. Da osete devojčice iz reda ispred...
Jer, nije to bio tek puki odlazak na gledanje nekakvog filma. Za nas momčiće to je bio prvi iskorak u muževnost i prilika da bez ustezanja, nakratko, zvučimo kao odrasli. Vulgarno, uglavnom.
Da više nisam balavac bilo mi je sasvim jasno kada sam pred odlazak na „Supermena 2” teatralno saopštio roditeljima: „Ne čekajte me, lezite, neću se vratiti pre osam...”, a oni oćutali. Ej, da se vratim kući tek po isteku Drugog dnevnika?! To je bilo nešto...
Naravno, nepisano pravilo je nalagalo da se tek posle desetina odgledanih projekcija, u lokalnim bioskopima, stiče pravo na odlazak u jednu „Kozaru”, „Odeon” ili, baš u specijalnim prilikama, „Jadran”!
To su već bile momačke sale u kojima je bilo onih odvažnih da puše u njima i gledaju popreko cepače karata. Više smo gledali u njih nego u platno... Vremenom su na red došle semenke, kikiriki, ljute žvake koje su se savršeno lepile za stolice, utrčavanje bez karata, romantična pomrčina zadnjeg reda, dobacivanje kinooperateru, dizanje nogu na stolicu ispred...a onda je netragom nestalo sve! Kao kad se usred projekcije odličnog filma upale svetla u sali i...
Ima još bioskopa, naravno, samo to više nisu oni, naši! Niti se u njih ide kao što se nekada išlo. Niti se o tome priča kao što se nekada govorilo. A, ponajmanje znače što su nekada generacijama i generacijama Beograđana – značili: neizostavni deo pitomog odrastanja.
To su tek skupe sale u kojima se puštaju skupi filmovi i u koje svraćaju ljudi u skupoj toaleti...
Samo su još sećanja jeftina i prava. Sve ostalo je plod skupe produkcije...
Mihailo Medenica
[objavljeno: 01/06/2008.]
