Izvor: Politika, 03.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kompjuterska zaraza
Dugo nisam prolazio Drajzerovom ulicom na Dedinju. Nekada, davno, još dok se podizala zgrada Zavoda za bolesti zavisnosti tu sam dolazio na kaficu kod prijatelja, šefa gradilišta, i slušao svađu između radnika i stanara iz okolnih vila.
– Srušićemo tu kuću, džabe je gradite. Zar ste baš tu morali da je posadite – vikali su stanari.
– Nije ovo mesto slučajno izabrano. To će biti bolnica za vašu decu, narkomane, jer samo vi imate pare da im dajete za drogu. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Neće vam biti daleko da ih redovno posećujete – odgovarali su zajedljivo radnici sa još nedovršene zgrade.
Pre neki dan prošetah Drajzerovom i zaustavih se baš ispred ulaza u Zavod za bolesti zavisnosti, kako bih propustio ambulantno vozilo sa zavijajućom sirenom. Pomislih, opet se neko dete predoziralo. Ne budem lenj, pa uđem u hodnik zgrade, gde se već bejahu okupili neki ljudi. Saznadoh da je među njima i otac mladića kojeg behu dovezli kao hitan slučaj.
– Što ga okupa, čoveče? Šta ti bi da prospeš pun bokal vode po njemu, nije ti sin ker koji se zakačio za neku kuju pa ne možeš da ga na drugi način od nje odvojiš, nego da ga dobro rashladiš – shvatih da ove reči izgovara najbliži komšija mladićeve porodice.
– Nisam znao više šta da preduzmem. Šest dana i noći se nije odvajao od kompjutera. Moli, kumi, preklinji da prestane da zuri u tu mašinu, on ni da čuje. Kao da sam zidu govorio. Kako si rekao, baš sam mu kao keru i prinosio hranu, na poslužavniku. Nije imao vremena ni tanjir da isprazni. Jesi li video na šta liči, sama kost i koža. Uništi ga to, kako on kaže, četovanje, surfovanje po Internetu, to češljanje sajtova i tih drugih đavola. E, kad mi je pukao film, setio sam se bokala. Tek ga je voda osvestila i onda je primetio da stojim pored njega. Tada sam i pozvao Hitnu pomoć, jer je počeo nešto da bunca, da se nenormalno ponaša – ispriča mladićev otac sve o nevolji koja ga je snašla.
Priđe mu čovek koji se zatekao u hodniku zavoda. Zagrli ga i reče da razume njegove teškoće.
– Eno, i onaj moj magarac, navršio je 17 godina, izgubi društvo, devojku, niko mu nije više potreban. Samo bulji u tu prokletinju, koju mu, zađavola, kupih, jer bez toga, kaže, ni školu ne može da završi. Misli samo na sebe i na one prijatelje s kojima se dopisuje. Kaže mi da mu više niko ne treba. Pa, je li to normalno? Ono, nije da nije pametan, rade mu klikeri vanredno, ali šta mu sve to vredi kad sate i sate provodi za tim stolom sa kompjuterom. Izgubi vid, kičma je počela već da mu se krivi, sve slabije čuje, ama izgubi zdravlje – olakša dušu i drugi roditelj.
Tada se opet začu sirena ambulantnih kola. Iz vozila izvedoše nekog pedesetogodišnjaka, izbezumljenog izgleda. Lekar i bolničari ga uvedoše u najbližu ordinaciju. Dovezli su ga u pratnji dvojice mlađih ljudi, koji rekoše da su mu sinovi. Brzo se okupismo oko njih, znatiželjni da čujemo šta je bilo njihovom ocu. Ćutali su nekoliko minuta, a onda onaj stariji, kako zaključih po njegovom izgledu, ispriča još jednu neverovatnu i za gradske prilike sasvim novu priču.
– Moj ćale, otkako smo izgubili majku, u traganju za novom ženom stalno hoće da se dokazuje. Nije ga bilo stid ni od nas, svojih sinova. Nedavno nam se pohvalio da je upoznao neku mladu ženu, možda i naših godina. Kaže, ostavila je vanredan utisak na njega. Izmenjali su brojeve mobilnih telefona. Ona mu je rekla da će mu brzo poslati svoju sliku, da ima s čime da se hvali kod svojih drugara. Ispunila je obećanje tako što mu je na mobilni poslala snimke svojih golih grudi i najintimnijeg dela tela. Ćale je najpre bio u šoku. Pozvao je tu svoju novu prijateljicu i upitao šta one slike treba da znače. Ona je bila iznenađena njegovim takvim reagovanjem. "Čoveče, to je normalna komunikacija između dvoje koje se jedno drugom dopadaju", rekla mu je mrtva hladna. I tu nešto mom ćaletu kvrcne u glavi, pa počne te slike obnaženog tela prijateljice da šalje na mobilne telefone svojih prijatelja, većinom oženjenih ljudi. Napravio im je darmar, jer su mnoge žene brže stizale do mobilnih telefona svojih muževa i kad bi videle golotinju na displeju, pale su i poneke batine. A naš otac više nije umeo da se zaustavi. Jednostavno, pošandrcao je i morali smo da ga ovde dovedemo – bi lakše i ovom momku kad nam kaza šta ih je sve snašlo u poslednjih mesec dana.
Ugledah čoveka u belom mantilu i ubrzanim korakom mu priđoh. Na džepu mantila beše mu izvezena titula lekara specijaliste. Upitah ga: "Šta se ovo događa u našem gradu, doktore, kakva nas je to sad kuga stigla". On me potapša po ramenu.
– E, moj dragi gospodine, još nismo svesni šta nas je snašlo. Vidite ove što ih svaki čas dovoze kao hitne slučajeve, ti su prešišali po broju i kockare i alkoholičare. Sada dišu zavrat narkomanima. No, taj problem niko ne shvata, jer kako, bože moj, da živimo bez kompjutera. Pa, ni alkohol nije opasan ako se konzumira u umerenim količinama, kao ni poneka partija pokerice. Ali ovo je uzelo neslućenog maha, to više niko ne može da zaustavi. Kako stvari stoje, ubrzo ćemo morati i za zavisnike od kompjutera da gradimo novi zavod – ljubazno se pozdravi doktor i ode niz hodnik, ostavljajući me u čudu.
Onda počeh da prebiram po sećanju. Pa, dabome, mnogi moji prijatelji su primetili da im sa decom nešto nije u redu tek kad su saznali da ne idu u školu, da su prestala da studiraju, a neka su bogami izgubila i posao. Kasnije su otkrili da je sve to posledica vezanosti za kompjuter. Poneko od njih se, na kraju, spasao, ali je većina dugo vremena izgubljena za ovaj svet.
Ferid Mujezinović
[objavljeno: 03.12.2006.]
