Izvor: Politika, 10.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kamena knjiga predaka
Jelena Vlahović, mecosopran, primadona beogradske Opere, odrastala je na Zvezdari
Do savezničkog bombardovanja, njena familija, po ocu, živela je u Njegoševoj 10. Tako bogata porodična istorija i rodoslov, isprepletana sa promenljivom društvenom i često nestabilnom političkom klimom, teško nekog može da ostavi ravnodušnim. Jelena Vlahović, operska pevačica, stasavala je na mitu o Trećoj gimnaziji, gde su počele demonstracije 27. marta 1941. godine. O ruskim emigrantima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iz susedstva, kafani "Arilje" gde su se okupljali stari Solunci, a govori se da je dolazio i Draža Mihailović.
Deda Bogić Vlahović, centralna figura porodice, bibliofil na čijim policama je bilo poslagano preko deset hiljada retkih knjiga, među sirotinjom zapamćen i kao veliki dobrotvor, krajem 19. veka pristigao je iz kršne i kamenom presvučene Crne Gore. Svoj imetak nije trošio na građevine. Nije gradio, još manje se trudio da kvadratne metre udvostruči i ubeleži u katastarske knjige. Ljude je smatrao za najveći kapital. Kuća u Njegoševoj ulici na Vračaru bila je prostrana, otvorena, salonska i pod rentom.
Lazarica davala plemenitost
U Čegarsku ulicu na Zvezdari došli su kada su postojale samo jedna trospratnica i dvospratnica. Primadona beogradske Opere, mecosopran dramskog naboja, harizmatična crnka izuzetne spoljašnjosti, smirenosti, široka znanja i interesovanja, sa prozora u broju 6 imala je čitav grad kao na dlanu. Od Crkve svetog Antuna, prepoznatljive po arhitekturi okruglog zvonika rađenoj u crvenoj cigli u obližnjoj Bregalničkoj ulici, preko kasnije izgrađenog Hrama Svetog Save, do skupštinskih zdanja, širila se beogradska razglednica.
– Rođena sam na Bulbulderu. Moji su tu došli 1947. godine. Sve radosti, tuge, umiranja najbližih vezuju me za Čegarsku. Ta ulica spaja nekadašnju Baje Sekulića, sada cara Nikolaja i Dimitrija Tucovića. Zvezdara je, iz vremena s kraja turske vladavine i početka Beograda iz doba kneza Mihaila, bila mesto gde su se nalazili vinogradi, bašte, letnjikovci. Porodične kuće sa baštama opravdavaju stari naziv Bulbulder, Slavujev gaj. Između dva svetska rata, Zvezdara je počela da dobija fizionomiju periferije. Kada se gradio Beli dvor, postojala je rasprava da li to da bude na Dedinju ili Zvezdari, gde je sada Opservatorija. Iz strateških razloga karta je pala na Dedinje. Istorijski momenat odlučio je da se ide dublje u Šumadiju. Čegarska je jedna od onih mirnih, poprečnih ulica. Puna žagora, dece, magnolija, bagrema, jasmina. U neposrednoj blizini je mala crkva Lazarica, čija zvona su se čula za svako jutrenje i noćenje. Određivala su dane i sate, davala tempo života, plemenitost vremenu u kome smo živeli. Čegarsku su obeležile moje najveće tuge, nesreće. U tom stanu do 1999. godine bolovali su i umirali meni najbliži. Kao da čujem bat koraka i karakterističan kašalj svoga oca. U blizini Čegarske je i Novo groblje. Smatram ga značajnim istorijskim spomenikom. Jer, život je takav, ko se nije rodio, taj neće ni umreti. Naša obaveza je da pamtimo. Kao dete sam odlazila sa ocem na Novo groblje, obilazili smo porodičnu grobnicu. Međutim, sastavni deo moga odrastanja je bila priča i o Iliji Kolarcu, Nikoli Pašiću, kapeli vojvode Putnika. O piramidi Branislava Nušića. Spomeniku belogardejcima izginulim 1914 – 1918. godine. Rusima koji su obeležili Beograd između dva rata i posle toga. Izgradili temelje u svim oblastima nauke i kulture, posebno balet i operu, slikarstvo i ostale grane ljudskog stvaralaštva. Pored spomen-obeležja, bitnih za ovaj grad, narod, upoznala sam i anonimne spomenike, izuzetne vajarske vrednosti. Već tada sam se učila onome što nas sve čeka. Nije fraza. Velika je istina da bez prošlosti nema budućnosti. Sve to saznavala sam, samo naizgled usput, između puteljaka Novog groblja. I danas često odlazim tamo – Jelena Vlahović ocrtava okruženje ulice u kojoj je duhovno stasavala.
Suština pa estetika
Primadona koja je Štrausovom "Salomom" i gala koncertom održanog proteklog vikenda spustila zavesu na ovogodišnju sezonu u Narodnom pozorištu, poslednjih šest godina živi u Požarevačkoj ulici na Vračaru.
– To vreme je obeleženo novim mestom. U blizini je mnogo toga, posebno bih izdvojila blok fakulteta – Građevinski, Arhitektonski, Elektrotehnički koji blistaju po noćnom osvetljenju. Smatram da oni, ne samo izgledom nego i kvalitetom spadaju u najbolje u Evropi. Daju izuzetne intelektualce, kao i Medicinski fakultet. Među lekarima ima dosta ljudi koji su paralelno studirali Muzičku akademiju, a svakako čine divnu publiku na operskim predstavama – konstatuje ona. Umetnica ne pripada kružoku onih koji od rečenice –"Ja sam rođeni Beograđanin" sebi pravi profesiju. Predlaže da se ekskurzije za učenike, umesto po inostranstvu za početak, organizuju po Beogradu.
– Za pohvalu je menjanje fizionomije grada, ali Beogradu nije potrebna samo estetika. "Šminkerske" promene bi trebalo da dođu posle suštinskih. Saobraćaj je ogromna "rak rana" ovog grada, i to u vremenu kada je tramvaj postao atrakcija u ostalom delu sveta – naglašava primadona koja ideju o izmeštanju zgrade Opere sa Trga vidi kao necivilizacijski čin.
– Opera mora da ostane u Starom gradu. Moguće je da je to za arhitekte izazov, ali nema potrebe za megalomanskom građevinom. Pominju se arheološka nalazišta, ali ona čak mogu lepo da se uklope u novu zgradu na Trgu i da na taj način predstavljaju kuriozitet. Ne pristajem da staro jezgro Beograda ostane bez Opere – izričita je Jelena Vlahović.
Aleksandra Marković
[objavljeno: 10.07.2006.]
