Izvor: Politika, 24.Jan.2010, 23:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jeftina udobnost „Studenjaka”
Jednomesečna kirija u studentskim domovima je svega desetak evra dok kod privatnika nije moguće iznajmiti sobu ni za 80
Studenti iz unutrašnjosti koji dođu u Beograd na školovanje imaju na raspolaganju najviše tri mogućnosti za smeštaj – život kod rodbine, u studentskom domu ili najskuplju podstanarsku varijantu. Praksa pokazuje da na odluku utiču i faktori kao što su lični afiniteti i udobnost, ali presudan značaj, ipak, ima debljina roditeljskog novčanika. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Jednomesečna kirija u pojedinim prestoničkim studentskim domovima je svega desetak evra dok kod privatnika nije moguće iznajmiti sobu ni za 80.
Velika razlika u ceni ne znači obavezno i razliku u kvalitetu. Najbolji studentski domovi poput „Studenjaka” i „Lole” imaju rang hotela visoke B kategorije, a balkon, mini-kuhinjica i zasebno kupatilo se podrazumevaju. Komunalije nisu na listi izdataka, i student plaća samo telefon i internet.
Garsonjere istih karakteristika u stambenim zgradama u blizini ova dva doma nemoguće je iznajmiti za manje od 200 evra plus računi.
– Mislim da svako ko ispunjava uslove za život u domu uopšte ne treba da okleva. Sve sobe u Studentskom gradu su dvokrevetne i trokrevetne, a posle sređivanja za Evropsku olimpijadu mladih potpuno su „napucane”. Mesečno koštaju manje od 15 evra, a ako je neko baš osobenjak postoje kanali da se nađe i „fiktivni” cimer, pa plaća dve kirije, ali za 30 evra živi u sređenoj garsonjeri na dobroj lokaciji – priča Jovan R. student FON-a.
Domski život, ipak, nije za „svačiji želudac”. Marina C. studentkinja Ekonomskog fakulteta, ima samo loša iskustva, i dom ne bi nikome preporučila.
– Dve godine sam iznajmljivala sobu kod gazdarice i onda sam odlučila da se preselim u dom, smanjim troškove, a ostatak para koje sam ranije davala za kiriju „uštekam” za more. Na raspodeli sam odabrala „Lolu”, ali sam napravila grešku jer se ni sa kim nisam dogovorila da budemo cimerke. Igrala sam na neviđeno i zapalo me je da sobu delim sa devojkom koja je, najblaže rečeno, potpuno drugi svet od mene. Njen dečko je stalno bio kod nas, nisu izlazili nigde iz sobe, čak i kada bi došlo moje društvo. Užas! Da ne pominjem da je na računar postavila šifru da slučajno u njenom odsustvu ne bih odigrala neku igricu – jada se ona.
Kakva god da su studentska iskustva domskim životom, materijalni faktor i niska cena su ono što mesta u njima čini tako atraktivnim. Uoči raspodela na početku svake akademske godine oživi prava mala berza na kojoj se trguje krevetima. Mesta u domovima prve kategorije, kao i jednokrevetne „samice” u domu „Karaburma” mogu da dosegnu cenu i od nekoliko stotina evra... Ovakve mahinacije uvek nose rizik od stalnih domskih kontrola, ali retko koji, iole upućeniji student, ne zna makar jednog „lika” koji stanuje u domu iako već odavno nije akademac.
Oni, koji ipak dolijaju i budu uhvaćeni ne mogu više da računaju na gostoprimstvo Studentskog centra. Propisane su sankcije i za one koji prodaju mesta – na sledećoj raspodeli im je zabranjeno da konkurišu. Bilo kako bilo, oni ne zavise od domskog krova nad glavom, pa im jednokratna finansijska injekcija od prodaje mesta ne može da škodi.
– Imam svoj stan u Beogradu, a zbog solidnog proseka uvek sam mogao da uzmem neki dobar dom. Tri godine sam prodavao mesto istom čoveku, a ja bih dolazio samo početkom meseca da svojom karticom platim stanarinu, jer sam formalno tu živeo. Žena na šalteru je mislila da sam legalni stanar i uvek bismo lepo proćaskali. To je bilo najlakše zarađenih 300 evra u mom životu – uz osmeh zaključuje Ivan M. profesor nemačkog jezika.
D. V. V.
[objavljeno: 25/01/2010]
