Izvor: Politika, 27.Jan.2009, 01:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Gorka kora hleba „na brisačima”

Perače automobilskih vetrobrana kontrolišu stariji „rođaci” koji se bave i drugim poslovima na ivici zakona

„Zapamti ovaj automobil i nemoj više nikad da mu priđeš, a kamoli da probaš da mi očistiš stakla. Ako se samo približiš, razbiću ti glavu”, sasuo je vozač „besnog” džipa dečaku E. I. (17) koji već šest godina koru hleba zarađuje na prestoničkim raskrsnicama perući vetrobranska stakla.

Ovo nije usamljen primer sa >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kojim se dečaci uglavnom romske nacionalnosti susreću radeći na, kako oni kažu, semaforima ili brisačima.

– Radimo od ujutru do kasno uveče i kada duva, i kad veje. Najgore je ipak zimi, kad se zaledimo od hladnoće, pa ne možemo ni da savijemo prste oko sunđera. Ruke tada grejemo na auspuh autobusa, ili ih trljamo o kosu kako bismo se zagrejali – kaže E. I.

Novac se na ovaj način teško zarađuje, potvrđuju njegovi drugari S. A. (15) i V. I. (13), jer se susreću sa različitim vozačima.

– Nekada sakupimo i više od 30 evra dnevno. Dogodi se da se mušteriji dopadne kako radimo pa „odreši kesu” i da nam i po 50 evra. A ima dana kada je pazar nikakav. Vozači nas često psuju, viču na nas, a ponekad i nasrnu – pojašnjava S. A.

Najviše problema, kako kažu, imaju sa policijom – jure ih čim ih vide na raskrsnicama.

– Jedan policajac nas posebno ne podnosi. Pre nekog vremena uhvatio me i izudarao. Od tada kad ih ugledamo, razbežimo se na sve strane. Da posao radimo kako treba ne daju nam i oni što se voze u „besnim” automobilima. Kada zaustave auto i samo ćute, odmah znamo da nas nešto loše očekuje od njih – kaže E. I. i napominje da najbolje napojnice daju siromašni, oni u lošim vozilima.

Ovi klinci dobro su ispekli zanat.

– Već smo se usavršili, pa za tri minuta koliko traje crveni signal uspemo da operemo i po tri vozila – objašnjava E. I.

Vodu drže u flašama i kofama, a sunđere redovno menjaju kako bi mušterije bile zadovoljne.

– Ja sam sa svima na „dobar dan” i pitam hoće li da perem ili ne. Ako kažu ne, ja ne pokušavam – priča E. I.

Njemu i drugarima jedini san je da rade u auto-perionici, jer su im se ruke, kako kaže, navikle na vodu.

Nešto drugačiju priču imaju dva mlada Roma na raskrsnici zvezdarskih ulica. Kada dobiju napojnicu samo je pogledaju i novčanicu zgužvaju u džep.

Tvrde da novac ne dele ni sa kim, već da svako zarađuje za sebe, ali ubrzo ih demantuju dvojica starijih mladića koji sa rukama u džepovima prilaze i pitaju: „Je l’ ima nekih problema?” Oni ne peru vetrobrane, već stoje na trotoaru, udaljeni nekoliko desetina metara, a predstavljaju se kao rođaci dečaka.

– Ovde radimo već deset godina i ne dozvoljavamo da neki „sa strane” tek tako dođu i uzimaju nam posao. Ponekad roditelji dovedu decu i narede im da prose. Mi procenimo ko su i kakvi su pa ih, u zavisnosti od toga, pustimo da ostanu na raskrsnici ili pošaljemo kod Vuka – kaže mladić koji je sa devet godina počeo da pere vetrobrane, i pokazuje tetovažu koju je sa osamnaest nacrtao u zatvoru.

– Kada nas „pevač” oda policiji sakupimo ekipu, Rome i Albance koji su „naši”, i razbijemo ga da mu više ne pada na pamet da cinkari – kaže dvadesetosmogodišnji momak, najstariji među njima.

On priznaje da je dugo „u poslu” i da ima kontakte preko kojih može da obezbedi „posao u inostranstvu”.

– Tarifa za Italiju je hiljadu i po evra. Granicu prelazimo preko šume, imamo svoj „prelaz” koji nije čuvan. U Nemačku „prebacujemo” za 800 evra, a „radimo” i Švedsku – tvrdi on, ali odbija da kaže o kojim poslovima se radi.

Kada su dvojica starijih otišla, pohvalio se da je ovde zaradio dovoljno novca da kupi „najke”, dobru garderobu i da pomogne roditeljima. Govor je ipak završio nesigurnim pitanjem – da li možemo da mu nađemo „neki siguran posao od petnaest hiljada”.

B. V. – M. L.

[objavljeno: 27/01/2009]

Nastavak na Politika...