Izvor: Večernje novosti, 15.Jan.2015, 13:19   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Gde je Miloš naseljavao zanatlije a Mika Alas išao na škembiće

ŠETNjA starim beogradskim ulicama nalik je na tumaranje mračnim hodnicima ponekad čudne istorije. Prošlost je ostavljala svoje potpise na ovom gradu, čini se, mnogo burnije i sa dubljim ožiljcima nego što je to činila u drugim evropskim metropolama. Ovog puta "prošetali" smo kroz neke delove grada sa Draganom Perićem, autorom knjige "Mesto do prozora" i čovekom koji u varoškoj kafani "Zlatno burence" ume da okupi prijatelje i da im pripoveda o nekadašnjem izgledu grada, njegovoj prošlosti >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << i običajima. Autor sajta "Beogradski šetač" ovog puta odveo nas je kroz još nekoliko tačaka koje stanovnici glavnog grada dobro poznaju, ali im uglavnom ne znaju poreklo. Zanatlije kod kraljice Natalije KADA je knez Miloš rešio da iseli zanatlije i napravi drugačiji raspored varoši, te da je proširi ka Nemanjinoj ulici, a istovremeno izmakne od dometa turskih topova sa tvrđave, krenule su prve pobune. U okviru plana da podigne srpsku varoš izvan Šanca, knez je prislno iselio Savamalce u Palilulu. - Abadžije iz varoši protivile su se da se presele u dućane podignute u novoprosečenoj varoši, u Ulici kraljice Natalije - počinje pripovedanje Perić. - Zapisi iz sredine 19. veka govore da je od 46 sagrađenih dućana, čak 17 zvrjalo prazno. Abadžije su bile zanatlije koje su se bavile izradom sukna i narodnih nošnji, a pravdali su se da su "jako udaljeni od pazara". Knez je pripretio da će im zatvoriti radnje u varoši i ostaviti ih da gladuju i oni su popustili. Nova ulica je nazvana po njima - Abadžijska. Docnije su pristigle i druge zanatlije, i Abadžijska čaršija postala je jedna od najprometnijih u Beogradu. - Dugo su predstavljale oznaku gradskog života i takozvane aščinice ili narodne kuhinje - nastavlja pripovedanje Perić. - Hajde da ih nazovemo modernom verzijom prodavnica "brze hrane". Bile su kao izmišljene za ljude plitkog džepa, jer je u njima hrana mogla da se dobije veoma jeftino. Nisu blistale od čistoće, ali su zato nudile gurmanska jela. Aščinice su imale stalne mušterije: đake, studente, praktikante.... Doduše, navraćali su i viđeni ljudi, slakodusci. Tako je legendarni profesor Kosta Vujić, kažu, znao napamet sve jelovnike u gotovo svim poznatim kafanama. A ljubitelj dobre kuhinje bio je i čuveni matematičar Mihailo Petrović - Mika Alas, koji je obožavao škembiće. Jedna od najpoznatijih aščinica bila je "Kod zlatnog bora", nalazila se na uglu Dečanske i Skopljanske (danas Nušićeve) i srušena je 1960. godine. Bukurešt mala KO se danas spušta tramvajem "dvojkom" niz savsku stranu Beogradskog grebena prolazi pored obrisa nekadašnje Bukurešt male. Tridesetih godina 19. veka bila je ovde, sačinjena od neuglednih zdanja. - Kako je ova mahala nastala, danas se pouzdano ne zna - nastavlja Perić. - Pošto nosi ime rumunskog glavnog grada može se pretpostaviti da je imala veze sa Rumunima, mada se oni u to doba prilično retko pominju. Nalazila se ispod Varoš kapije, prema Savi, izvan Šanca ali svakako uz njegovo podnožje. Naselje su uglavnom činile niske kućice, građene od pletera i blata. Stanovništvo je bilo siromašno, bavilo se raznim zanimanjima, a tu si bili nastanjeni mnogi ljudi i žene sumnjive prošlosti, prispeli iz raznih delova Beogradskog pašaluka. - U Bukurešt mali su se često događale krađe, svađe i tuče, oko čega je vlast imala dosta posla. Zato se u decenijama koje su usledile, ovaj deo grada pod ovim nazivom više ne spominje. Sakupljajući dalje građu o čudnim i zaboravljenim delovima Beograda Dragan Perić nas vodi ka Bulbulderu. On citira Milana Đ. Milićevića, koji opisuje da se tako zove "onaj potok koji teče ozgo od Laudonovog šanca dole ka Dunavu, istočno od Trkališta". - Potok je tekao trasom današnjih ulica Dimitrija Tucovića i Cvijićeve koja je nekada i nosila naziv Bulbulderski potok. Sama turska reč "bulbuldere" sastoji se od dva pojma: "bulbul" je slavuj, a "dere" - potok ili dolina. Prema tome, ovo je Slavujev potok, kako su takođe Beograđani umeli da zovu ovo mesto. Milićević kaže da je preko Bulbulderskog potoka podignut nasip prema Novom groblju, što znači da je to ono mesto gde je danas nadvožnjak u Ruzveltovoj, koji prelazi preko Cvijićeve ulice. Pošto se u starim zapisima pominju cvetne bašte i voćnjaci, jasno je da su tu ljudi podizali kuće i stanovali. Nešto intenzivnija izgradnja Bulbuldera počela je posle Prvog svetskog rata, ali su to bile uglavnom manje, prizemne zgrade. Bulbulderski potok je danas kaptiran u kišnu kanalizaciju, pa i dalje teče ispod grada, daleko od očiju sugrađana. Ulazna kapija NEKADAŠNjA kapija koja je bila sastavni deo vojnih fortifikacija očuvala je ime ovom delu grada. Prema Perićevim rečima, Varoš kapija je bila jedna od onih koje su izgradili Austrijanci tokom vlasti u Beogradu od 1717. do 1739. godine. Sama kapija bila je na pravcu Pop Lukine ulice, a nalazila se na mestu gde ova ulica seče Kosančićev venac. Na njenom mestu i sada postoji kafana koja s ponosom nosi njeno ime. - Ime je dobila po tome što se kroz nju ulazilo u srpsku Savsku varoš ili kraće - Varoš - dodaje Perić.- Na početku se i Pop Lukina ulica zvala Varoš-kapijska. Samu kapiju je pred rušenje opisao Milan Đ. Milićević i on je zabeležio kako je kapija bila "od kamenog zida i od debelih greda", a da je pod kapijom bila stražara u kojoj su bili turski vojnici koji su je čuvali. U prvo vreme kapija se uvek noću zaključavala.Ova građevina na ulazu u grad srušena je 1862. godine u toku borbi na ulicama grada, posle poznatog bombardovanja od strane turske posade sa tvrđave. O životu Srba u ovom kraju poznati su podaci još iz prve polovine 18. veka, iz doba austrijske okupacije Beograda. Srbi su nastavili da borave ovde i posle povratka Turaka, a ovaj kraj je snažnije počeo da se razvija posebno posle Drugog srpskog ustanka, a naročito posle hatišerifa. - Kada je izmešteno srpsko groblje koje se nalazilo u blizini, 1828. godine, varoš je dobila prostor za širenje. Naime, groblje je od tada bilo na Tašmajdanu, a u ovom kraju je stvoreno više prostora za gradnju. Podizane su manje stambene zgrade, ali su se sve više otvarale i trgovačke i zanatske radnje. Tu je uglavnom stanovala srpska inteligencija, a u okolini Saborne crkve počele su da niču i najvažnije javne zgrade. VILINE VODE Dunavska obala, između nekadašnje, stare električne centrale i Pančevačkog mosta, nekada je nosila ime Viline vode, a tu se čak svojevremeno nalazilo gradsko smetlište. Još pre Prvog svetskog rata, kaže Perić, tu se nalazilo divlje naselje siromašnih žitelja ovog grada, većinom ribara i lađara. - Na ovom delu bilo je dosta podzemnih voda, koje su se iznenada pojavljivale za vreme visokih vodostaja - objašnjava naš sagovornik. - Isto kao što su dolazile, brzo bi i nestajale, pa bi nekada za sobom odnosile neoprezne kupače i putnike namernike. Zato je vremenom nastala legenda, po kojoj je ovaj kraj i dobio ime, kako u tim podzemnim vodama žive vile, koje ovako kažnjavaju one koji se usude da ih uznemire. VINSKI PODRUMI Na dnu današnje Ulice Đure Daničića, kod Kopitareve gradine, bio je jedan vinski podrum, odnosno, kako bi danas rekli - diskont pića. - Gazda tamo nije samo preprodavao vino i rakiju - uz osmeh će Perić. - Bogme, imao je i svoju proizvodnju, tu, na ulici ispred radnje, da mušterije mogu da vide njegovih ruku delo. Što bi se reklo: Navali narode, nema laži, nema prevare! VOZAREV KRST Poznati beogradski knjižar i izdavač Gligorije Vozarović potrošio je mnogo vremena i novca za jedno istraživanje koje ga je opsedalo. Kako objašnjava Dragan Perić, kada su Turci spalili mošti Svetog Save na Tašmajdanu, kraj Čupine humke, naredili su da se pepeo skupi i raspe daleko odatle, kako se Srbi ne bi skupljali i od tog mesta pravili svetinju. - Gligorije se silno trudio da potraži to mesto, i kada ga je pronašao podigao je tu veliki drveni krst. Krst je tu dugo stajao, da bi ga pred Prvi svetski rat Beogradska opština zamenila krstom od kamena. Zbog njegove specifične boje narod i danas ovaj deo grada zove Crveni krst.

Nastavak na Večernje novosti...