Izvor: Politika, 03.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Đuvegija u potrazi za nevestom
Kao nigde drugde tu se mogu naći ona sitna zadovoljstva sladoled na točenje, klaker, ušećereno voće, još poneka čedna mlada... Nije sirotom Siniši Sredojeviću to što je najstariji u redu za vrtešku. Lako će on s decom. Ima ga i u leđima i u brkovima... Muka je njemu od čiče Blagoja i njegovih egzibicija. Četiri je puta tukao siromah po "kruški", dobio zatvor od onolike šećerne vune, poterao sve sa autodroma, pa sad još i ovo. Rešila je familija da ga ženi, pa ovlastila >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << čiču da malo pripomogne u toj raboti. Kud će šta će, prihvatio se Blagoje zadate jednačine sa više nepoznatih, pa već, evo, dva meseca voda mučenog neženju po seoskim vašarima. Ako mu tu ne nađe mladu, pomoći mu nema.
– Neka što me voda k`o tele, nego što me sramoti. Počeli su već da se sprdaju sa mnom, pa mi daju gratis vožnje na vrteške i karusel – veli brkato momče čekajući da se rđavi mehanizam zahukta, pa da konačno odigne kolena od zemlje. Kako obrne pun krug, tako sa strahom pogleda da čiča nije negde blizu biletarnice. Sve i da ga sprema za astronauta, dosta je bilo.
Grme Tresije, potkosmajsko selo. Šta će, zapisana im sudbina u imenu. Razmišlja Ilija Gromovnik šta mu valja činiti. Ako je to čudno pojanje u šatrama njemu u slavu, ošinuće munjom, nema zbora.
Neotkriveni muzički talenti se svojski trude da još dugo ostanu upravo to – neotkriveni. Možda je i bolje tako. Na valja otimati od prirode sva njena "blaga". Čini se da su jagnjići i prasići ipak najbolje prošli. Ništa njih na ražnjevima ne tangira...
– Ajmo, ljudi, čudotvorne kreme. Ajmo brzo. Još malo pa nema, a nema šta ne leči – koliko ga grlo nosi ostrvio se preduzimljivi Rom na prolaznike. Ako mu je verovati, nema toga u lepezi od proširenih vena do impotencije što njegov proizvod ne leči. Kune se i svecem i oktetom dece da ga je baš taj medikament održao tako vitalnim i mladim. Niko mu ne bi dao pomenutih četrdeset godina. Svi bi tipovali barem na dvadesetak više.
– Ma radi kako ne radi, samo mu je slika malo bleda na suncu – ne verujući ni sam sebi, ubeđuje nezvanični distributer antičkih primeraka "Sonijevih" televizora Kosmaj, Pinosavu i okolinu, starijeg gospodina zagledanog u drangulije na traktorskoj prikolici.
– Ako si ozbiljan kupac, za tebe samo četiri hiljade, a dobijaš i, valjda, ovaj daljinski – uporan je prodavac.
Čini se da je zbunjeni dedica pre tragao za skrovitim šibljem da porazgovara s prirodom, negoli za 37 santimetara ispucalog TV ekrana, ali...
– Kako garancija?! Pa ja ti, bre, garantujem – insistirao je ovaj samarićanin na drevnom postulatu trgovine na ovom podneblju – reč. Ni granit nije kao ona. Njegova naročito, vidi se to. Potrajaće dedi garancija taman dok ovaj uspe da smota traktorče po poljani i uputi se ka "direkciji" po novi kontingent robe.
Kako god bilo, vašari su, ako ništa drugo, ipak bili i ostali najveličanstvenije scene naših ćudi na otvorenom. Nema tu jagme za glavnom rolom. Svi bi u statiste.
Svi ućutkivani tribuni tu dobiju svojih pet minuta slave u atrijumu – od gajbica piva i farisejske publike do sabraće u maliganima.
Ima tu još po nečeg. Na vašaru se, kao nigde drugde, još mogu naći ona sitna zadovoljstva, kojih mimo njih više nema. Sladoled na točenje, klaker, ušećereno voće, još poneka čedna mlada i, nadasve, ono malo duše što nam osta. Aristokratsko-seljačka. Koliko god se to nekome sviđalo, ili ne. Nismo mi plod vašarišta, već su oni proizašli direktno iz naše suštine. Jednostavno, takvi smo.
Mihailo Medenica
[objavljeno: 03.08.2006.]
.jpg)
