Izvor: Politika, 20.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dedin amanet
Neko je uporno pritiskao dugme od interfona. Tek kad mi je kum skrenuo pažnju na to, naslonih kažiprst na dugme u stanu, ne proveravajući ko je na vratima, jer sam očekivao još gostiju. Požurih da otvorim vrata, kad se na njima pojavi nepoznati muškarac. Izgledao je kao neki visoki službenik banke koji je došao da slomi nesalomivog klijenta banke i uvali ga u nove kreditne nevolje. Imao je oko tridesetak godina, doteran i namirisan, pa je očekivao da ću ga takvog, uglađenog, odmah pozvati >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u stan.
– Kojim dobrom, momče?
– O tome ne mogu da govorim ovako, na vratima. Dozvolite da uđem u stan – reče on samouvereno.
– Rado bih vas pozvao, ali ovaj put to je nemoguće. Slavim godišnjicu braka...
– Koliko, ako smem da znam.
– Trideset pet – rekoh i pokušah da zatvorim vrata.
Nepoznati jednom nogom prekorači prag.
– O, pa čestitam! – htede on i drugu nogu da prebaci preko praga, ali ga ja odgurah u hodnik zgrade i zalupih vrata iza sebe.
– Šta želite od mene, čoveče? Čujete li žamor u stanu, kuća mi je puna gostiju – mislio sam da ovim rečenicama prekinem dalji razgovor i vratim se u stan.
– Došao sam po vašu podršku. Čitam i ja novine. Vidim pišete o neradnicima i beskućnicima, stavljate se u njihovu zaštitu, tražite sklonište za njih. Moj zadatak je da vas pridobijem za misiju koju mi je deda ostavio u amanet. On je voleo svoju zemlju, otadžbinu, krv je za nju propljuvao, ali nije voleo džabalebaroše, folirante, zgubidane, dembele, društvene parazite koji nezasluženo udišu vazduh i koji ničim ne doprinose boljitku naše države. Dok je bio moćan, on je svojim delovanjem doprinosio da nam svima bude bolje i da tu bedu skloni sa ulica. Sad i ja želim da pokrenem veliku akciju čišćenja Beograda od nezaposlenih, od onih koji traže posao a mole Boga da ga ne nađu. Od onih koji su godinama na grbači države... – odjekuje hodnikom zgrade glas nepoznatog koji drži govor kao da je na nekom simpozijumu.
Gledajući ga pravo u oči i već naslućujući da sa tim mladim čovekom nešto nije u redu, htedoh da vodu skrenem na moju vodenicu.
– Mladiću, to je tako ozbiljna tema, tako značajna, suštinska za ovo društvo, jer je reč o stotinama hiljada nezaposlenih, da zaista ovo nije mesto ni prilika da o tome raspravljamo, ovako, s nogu – opet pokušah da se vratim u svoj stan.
– Čekajte, čekajte! Niste čuli šta sam planirao za konačno rešenje tog problema. Sve te ljude moramo strpati u zatvore, da se tamo nauče redu i radu. Tako bi država jednim udarcem ubila dve muve – sklonila bi beskućnike i nezaposlene sa ulice, a oni bi svojim radom u zatvorskim radionicama i na poljoprivrednim dobrima doprineli da bude dobro i državi i njima – dok je to govorio, nepoznati se prepreči između mene i ulaza u moj stan.
– Meni, meni... to pomalo liči na katastrofične mere koje je preduzimao tridesetih godina prošlog veka čovek na čelu velike države – obazrivo sam pokušao da doprem do uma ovog elegantnog i misterioznog čoveka.
On kao da se nije obazirao na svu tu moju nelagodu i snebivanje. Uporno je izlagao ono što je negde zacrtao kao svoj program za uspešniji razvoj društva.
– Pozvaćemo se na pravnu praksu kada budemo donosili rešenja o slanju nezaposlenih i beskućnika u zatvor.
– Kakvu pravnu praksu? – poskočih sad i ja, čudeći se i sebi i tom mladiću koji me vodi nekim opasnim putem.
– Evo, pogledajte. Ostaviću vam ovu kopiju rešenja o pritvoru da ga dobro proučite. To će nam biti osnov za ostvarenje naše akcije – izvadi on iz unutrašnjeg džepa sakoa presavijeni papir.
Pritisnuh prekidač za svetlo u hodniku zgrade, razgrnuh papir i počeh da čitam prepis nekog davnašnjeg rešenja. Tamo je stajalo da je Povereništvo unutrašnjih poslova NO, petog reona, na osnovu Zakona o prekršajima, član 2 tačka 13, donelo rešenje da Nikola Nikolić, iz Beograda, rođen 1926. u Beogradu, sa stanom u Bulevaru revolucije 308, neoženjen, neosuđivan i nekažnjavan, bude lišen slobode 90 (devedeset) dana. Oglašava se krivim zato što duže vreme nigde ne radi, a neće ni da se zaposli, već vreme provodi u besposličenju i skitnji, viđa se u razna nepoželjna i problematična društva, pozajmljuje motor od prijatelja i koji nemilosrdno upotrebljava i troši benzin. U obrazloženju rešenja stoji još i to da Nikola Nikolić pozajmljuje motor od svog druga Uroša Karinovića iz Takovske broj 9, pa čak koristi i njegovu šofersku dozvolu. Imenovani se branio da je na nekoliko mesta pokušao da se zaposli, ali mu nije uspelo, pa mu je ova odbrana odbačena kao neumesna i netačna. Nikola Nikolić ima pravo žalbe u roku od osam dana Povereništvu unutrašnjih poslova IO NO grada Beograda. Rešenje je doneto u Povereništvu unutrašnjih poslova NO, petog reona, pod brojem 11009/50, a Nikoli Nikoliću je uručeno 25. januara 1951. godine. Stoji i ono obavezno: Smrt fašizmu – sloboda narodu.
Našao sam se u čudu. Buljim u papir, zagledajući da li je reč o falsifikatu dokumenta ili nečijoj ujdurmi.
– Nemojte sad ovde da ga proučavate, to je veoma značajan dokument. Javiću vam se uskoro sa novim predlozima. Izvinite na smetnji – reče nepoznati i izađe iz zgrade.
Uđoh u stan zamišljen. Gosti pojuriše k meni, radoznali ko me je toliko zadržao ispred stana. Dadoh im onaj papir i zamolih nekoga da ga glasno pročita. Kum bi najbrži. Čitao je tako kao da zaista nekome izriče presudu. Nije stigao ni do polovine teksta rešenja, kad nastade kikot. Kum je molio goste da mu se dozvoli da dokument pročita do kraja.
Izađoh na terasu da proverim da li je moj nepoznati posetilac već zamakao. Iznenadih se kad ga videh da stoji kao ukopan ispred zgrade, licem okrenut ka prozorima moga stana na prvom spratu. Čuo je smeh, ali mu iz očiju nije sijala ni mržnja ni želja za osvetom, već rešenost da ide do kraja u onome što je naumio i obećao dedi na samrti – očistiće Beograd prvom prilikom od beskućnika i neradnika. Jednog dana.
Ferid Mujezinović
[objavljeno: 20.05.2007.]
.jpg)
