Izvor: Politika, 08.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dan u dači Nikite Hruščova
U leto 1963. godine, Mića Ranković je sa mlađim bratom Slobodanom i Slavkom, Lekinom suprugom, proveo punih dvanaest sati u vikendici sovjetskog šefa partije i države
Hruščov na strani Beogradske hronike "Politike"?! Ne, to nije moguće. Onaj Nikita Sergejevič Hruščov, šef moćnog Sovjetskog Saveza, koji je u šaci držao najmanje trećinu sveta i na zasedanju Generalne skupštine UN, šezdesetih godina, izuvenom cipelom, udarajući petom o klupu, pretio američkom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << imperijalizmu? Šta će on tu? Da li on to postaje posmrtno počasni građanin Beograda ili će neka ulica poneti njegovo ime?
Ne, on je u neizbrisivom sećanju Milivoja Miće Rankovića, starijeg Lekinog sina, i zato je on na ovoj strani. I, pre nego što nas Mića odvede u Hruščovljevu daču u Podmoskovlju, ispričaće kako je "popio" još jedne dobre batine.
– Tada smo stanovali u Tolstojevoj. Vreme posle Rezolucije Informbiroa. Nedaleko od naše kuće noću su se snimale scene filma "Barba Žvane prelazi prugu". Meni kao dečaku je sve to bilo zanimljivo. Nisam ni video da je pao mrak, sve dok me oko ponoći za ruku nije uhvatio Lekin vozač i odveo kući. Tri dana me Leka tukao kao vola. Cela Udba me tražila po Beogradu, a ja sam im bio tu, ispred nosa. Leka se prestravio, jer su tih dana stigle informacije da će Rusi početi da kidnapuju decu najviših jugoslovenskih funkcionera. E, te batine ne mogu da zaboravim – sa smehom se seća svog dečaštva Mića Ranković.
Bio je, kako kaže, prosečan đak. Ali je dobro crtao i mislio da je to dovoljno da bez muke upiše arhitekturu, iako su ga svi ubeđivali da studira prava. Njega to nije interesovalo, kao što ga ni politika nikad nije zanimala. Pao je na prijemnom. Pošto je znao slovenački, otišao je u Ljubljanu i tamo bez polaganja ispita upisao arhitekturu. Ipak, posle godinu i po dana prešao je na Univerzitet u Beogradu.
– Posle me ovi moji napali. Zašto im nisam rekao da ću da polažem, telefonom bi sve bilo sređeno. Ja sam, naprotiv, želeo da to uradim bez Leke i njegovog uticaja. Čoveče, kakav je to teret! Ni ja ni moj mlađi brat Slobodan ulicu nismo smeli da pređemo mimo pešačkog prelaza, samo da Leki sutra neko ne bi nešto prebacio. Doduše, nismo gajbe nosili... – opisuje kako je vaspitavan stariji sin Aleksandra Rankovića.
Sve dok nije kupio "fiću" Mića je koristio gradski prevoz. Leka nikad nije vozio auto, jer je govorio da ne može da drži volan i misli o politici.
Prilikom poslednje posete Nikite Hruščova Beogradu, njegova ćerka Rada je pozvala Slavku, Lekinu suprugu, da sa decom dođe u posetu Moskvi. Tako, u leto 1963. godine na put dug oko 2.500 kilometara kolima pođu Slavka, sa sinom Slobodanom i pastorkom Mićom. Ipak, najveći deo puta automobil je vozio Mića. Kada su stigli u glavni grad SSSR-a, dan-dva su predahnuli, a onda se javili Hruščovljevoj ćerki.
– Čim smo ušli u neka velika, blindirana kola, rekao sam Slavki da mi nismo Radini, već gosti njenog tate Nikite. To se kasnije i potvrdilo. Odveli su nas u neku veliku daču u Podmoskovlju. Ručali smo, kupali se u ograđenom rečnom rukavcu, razgledali okolinu i tada se pojavio Nikita sa svojim pratiocima, koji su imali za pojas zadenute pištolje. Hruščov nam je posvetio celo popodne i sa nama ostao do ponoći. Sve je znao o meni. Nasmejao se kada sam mu rekao da su jelenski rogovi okačeni na zidu dače iz lovnog gazdinstva "Belje". Posle smo skinuli cipele, opustili se i ušli u malu bioskopsku dvoranu . Gledali smo neki film, rusku verziju Godarovog "Do poslednjeg daha". Mislim da se taj film nigde i nikada javno nije prikazivao – govori Mića o nezaboravnom boravku u Hruščovljevoj dači.
To je bila prilika i da uporedi dvojicu šefova država – Tita i Hruščova.
– Tita sam znao od svoje šeste godine. Iako mi je rastom bio do ramena, uspevalo mu je da sve nas gleda uvek nekako odozgo, tako da ti se, hoćeš-nećeš, noge odseku u susretu s njim. A Hruščov je bio tako normalan čovek da mi ni dan-danas nije jasno gde su ga našli. On je pričao na ukrajinskom, ja na srpskom i odlično smo se razumeli – govori Mića o nezaboravnom danu provedenom sa sovjetskim šefom partije i države, koji je sa svih funkcija smenjen posle nekoliko meseci. I dve godine pre nego što će se to isto dogoditi i njegovom ocu Aleksandru Rankoviću.
Šezdeset i neke godine na Jahorini je upoznao Čedu Jovanovića koji na Adi Ciganliji ima splav.
– Od tada smo nerazdvojni. On me i upoznao sa Miloradom Rakočevićem, generalnim direktorom "Union-inženjeringa", koji mi je obećao da će me po služenju vojnog roka zaposliti – kazuje Mića o vremenu pred poznati Četvrti brionski plenum 1966. godine.
Kada se to desilo, Lekin stariji sin je služio vojsku u Karlovcu.
– Taman sam dobio nagradno odsustvo zbog zalaganja na asfaltiranju Titovog puta. Vidim da su se neki oficiri uzmuvali, pokazuju nervozu, a još niko ništa nije znao. Oko mene se vrteo bezbednjak, te hoće da mi kaže ovo, te ono. Posle čujemo na vestima. Ja tada zatražim da koristim odsustvo, a bezbednjak mi predlaže da mi bude u pratnji. Nekako mu zbrišem do Udbinog odmarališta u Opatiji. Tu se nađem sa Lekom i odvezemo se do Dubrovnika. Vojne vlasti u Dubrovniku, kojima sam se javio kako propisi nalažu, ne mogu da veruju: šta ću ja tu, umesto da budem u Beogradu, kako mi i glasi dozvola. Nisam ih fermao. Posle završenog odsustva Leku ostavim u Dubrovniku, ja otputujem u Zagreb, gde me je dočekao Miša Broz, mlađi Titov sin, i odvezao do kasarne u Karlovcu – smijulji se Mića i ruga se politici, veličajući drugarstvo iz detinjstva.
Po završetku vojnog roka setio se obećanja Milorada Rakočevića. Potražio ga je, iako je verovao da od nekadašnje ponude za zaposlenje neće bita ništa, jer su se okolnosti u međuvremenu izmenile. Rakočević ga je, ipak, bez ijedne reči, primio na posao kao diplomiranog arhitektu. Tada su počeli direktoru "Union-inženjeringa" da prebacuju zašto je dao posao sinu Aleksandra Rankovića i tome slično. Rakočević je to, jednom zasvagda, objasnio rečima: "Jeste li vi čuli za preporuku da se na posao primaju deca narodnih heroja? Ja sam primio sina narodnog heroja Anđe Ranković". Tako je Mića u toj firmi ostao sve do penzionisanja. Radio je devet godina i u inostranstvu, u Kuvajtu, Iraku, Češkoj i Rusiji.
– Posle Brionskog plenuma nije me ostavio nijedan prijatelj, niti sam ja od bilo koga doživeo neprijatnost – ističe tu pojedinost Ranković.
Dok je radio u Rusiji, devedesetih godina, Mića je potražio Mišu Broza koji je u to vreme zastupao firmu INA u Moskvi i imao kancelariju u hrvatskom poslanstvu. Pozvao je telefonom ambasadu.
"Halo, ovde Ranković, dajte mi Broza", rekao je malo oštrijim tonom želeći da se našali. S druge strane žice nastao je tajac, a onda se začuo žamor, komešanje. Očigledno da ih je zbunio takav nastup. Nije prošao ni minut, a iz telefonske slušalice je dopro odsečan glas: "Halo, ovde Broz".
Ferid Mujezinović
[objavljeno: 08.12.2006.]
