Izvor: Politika, 13.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Birokratija ispred nužnika
Ni sirota baka koja naplaćuje usluge ispred toaleta na Železničkoj stanici ne može da razgovara sa novinarima bez odobrenja šefa stanice Namera nam je bila jednostavna, sasvim prozaična i krajnje dobronamerna. Pronaći i ispisati priču sa nekom od žena koje naplaćuju usluge korišćenja javnih nužnika, iliti, u narodu poznatijom pod pežorativnim pseudonimom – "baba s...m". Izbor je tu bio relativno lak. Autobuska i Železnička stanica. Njihovi toaleti su najposećeniji, pa >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << samim tim i pomenute "gospodarice nužde" najpozvanije su da prozbore pokoju o svoj muci njihovog posla...
Međutim, profesionalna znatiželja nas je odvela u mračne dubine misterija i konspiracije. Dirnuli smo gde nismo smeli. Naivno smo se zaleteli na prejake takmace: strah, birokratiju i majku svih mudrosti – glupost. Nepresušnu, neporoznu i neprolaznu.
Naime, prevideli smo opštepoznatu činjenicu da kao i za svaku službenu posetu objektima posebne namene i od suštinskog značaja za državu i građanstvo i obilazak ovih toaleta trebalo je da bude najavljen, odobren i propraćen od strane ovlašćenog, službenog lica... Ponelo nas je ono javni u nazivu firme. Verovali smo u slobodoumlje pisoara, ali avaj...
Sirota baka sa rolnom toalet papira u rukama bila je neumoljiva:
– Nemam ovlašćenja ništa da izjavljujem dok poslovođa ili šef stanice ne daju saglasnost za to! Morate da tražite odobrenje od nadležnih...
Slušamo i ne verujemo u to što čujemo.
Pitamo opet, za slučaj da sirota žena nije šta prečula, ali opet isti, odlučan i kratak, odgovor: – Ništa bez zvaničnog odobrenja nadležnih. Po intonaciji reklo bi se da je gospođa prošla čak i specijalističku obuku za kontakte s medijima. Vidi se da su ti "nadležni" dosta uložili u drilovanje svog kadra. Verovatno su ih, za slučaj da predstavnici stranih medija dođu na istu ideju kao i mi, podučili onom već legendarnom: "No koment..."
Ulaganje u ljudske resurse je vazda bilo neprocenjivo. Makar to bila i mala škola paranoje i straha.
– Ništa, ništa bez šefa. Kako on kaže. Šta on odluči... – kako to obično biva, uvek je tu i po neki "kerber" koji pomno prati sva dešavanja i priskače po potrebi. I ovog puta je tako. Medijator nas ljubazno upućuje u pravcu svoje ispružene ruke. Dalje odatle. Dao nam je koji korak prednosti, pa krenu za nama. Prolaznici su već sumnjičavi. Primetna je doza gađenja u njihovim pogledima. Za njih smo verovatno samo čudaci koji su osujećeni u pokušaju da se nastrano slikavaju u toaletu. S obzirom na sve, tako se otprilike i osećamo.
Tabanajući tako ka kancelariji šefa stanice, prebiramo po slikama iz sećanja, pokušavajući da na nekoj od njih prepoznamo ženu iz toaleta. Uzalud. Nema je u kategorijama zaštićenih svedoka, haških begunaca, uticajnih političkih il` privrednih likova. Mora da je institucija "baba s..a" daleko moćnija i uticajnija od svih njih zajedno. Do njihovih izjava je još i moguće doći, kad ustreba. Do njene, nikako. Ali ponajmanje je ona kriva. Šta će mučenica? Čini šta joj se kaže. Niko njoj ništa ne zamera.
Ne brzamo da ne umaramo pratnju koja je već u godinama. Negde pred penzijom. U kancelariji šefa stanice upaljeno svetlo, ali zaključana vrata. Čekamo. Vozovi dolaze i odlaze, ali njega nema.
– Sigurno je u obilasku saobraćaja. Bolje pokušajte ujutru. Verovatno će vam reći da ne može ni on ništa bez saglasnosti svojih šefova, ali pokušajte. A i šta to nađoste da pišete? Mislim... kakva vam je to priča o ve-ceu? – već se valjda pročulo ko smo i zbog čega smo ovde, pa nam čovek, neupitan, dobaci s praga vagona u koji je krenuo.
Ne odustajemo. Sačekaćemo još malo, mada više nismo načisto šta nam je činiti. Počelo je s javnim toaletom, a otišlo je predaleko. Kako se klupko odmotava sve je jasnije da ćemo morati da tražimo saglasnost od generalnog direktora, možda i ministra saobraćaja. Uz obavezu i da tekst pošaljemo na autorizaciju. Ipak "baba s..e" barataju sa toliko stručnih i poverljivih podataka da ljudi sa kravatama ne smeju da dozvole ni najmanju grešku. Šta ako u javnost procuri informacija o dnevnom utrošku toalet papira, deterdženta, kiseline i sapuna? Šteta po nacionalnu bezbednost biće nenadoknadiva.
Bespredmetno je više ostati ovde. Još nam samo fali da privučemo i pažnju policije na nas. Možda da smo ipak svratili do nuklearnog instituta u Vinči... Liberalnija je procedura za intervju.
Gde baš pođosmo od najčuvanije tajne u zemlji Srbiji – ispovesti radnice iz javnog nužnika?
Mihailo Medenica
[objavljeno: 13.12.2006.]
