Izvor: Blic, 25.Avg.2008, 11:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Bermudski trougao“ na levoj obali Save
Iako su se generacije oblikovale po uzoru na filmske junake, ni holivudski ni domaći hitovi nisu uspeli da spasu beogradske bioskope. Od 14 koje je držao „Beograd film" otvoren je samo jedan, a i on je uglavnom prazan. Ono malo ljubitelja velikog platna može još da se nađe u modernim multiplaksima. Kao čovek iz sveta filma, reditelj Miroslav Momčilović je baš iz tog razloga izabrao da Novi Beograd, na kojem je, kako kaže, sve u životu završio, predstavi kroz njegova tri zaključana, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << napuštena i zapuštena bioskopa.
Za Miroslava Momčilovića se vezuju dva filma „Kad porastem biću kengur" i „Sedam i po" i oba su, svaki na svoj način, vezana za Novi Beograd. I radnja sledećeg, romantične tragedije vezane za reke „Čekaj me, ja sigurno neću doći", između ostalog, smeštena je u deo Novog Beograda koji smo prošli sa ovim rediteljem.
- Film je previše važan medij da bih ga koristio za promociju lokalpatriotizma. Osim toga, fama je da Novo-beograđani ne vole ostatak grada. To je samo stvar navike koju stekneš kao dete, dok ne možeš da voziš kola ili sam ideš autobusom. Ima u gradu mnogo lepih mesta po kojima bih voleo da se šetam, ali se na kraju ipak sve završi ovde. Kao što znam da je lep Pariz, ali nikako da odem tamo - objašnjava Momčilović vodeći nas od Tošinog bunara prema Fakultetu dramskih umetnosti.
Kako kaže, u vreme njegovog detinjstva, najveća avantura je bila da autobusom 16 sa drugovima krene preko mosta. Tamo ih je čekao Zoološki vrt, teren za mini golf na Kalemegdanu i fliperana i to je bio sav sadržaj u starom delu grada koji ih je zanimao.
- Kulturni život Novog Beograda se u to vreme odvijao u kraju oko „Fontane". Tu je bila biblioteka, škola, bioskop. Za pozorište, do polaska u školu, nisam ni znao da potoji - priča Momčilović krećući prema Studentskom gradu.
U tom delu Novog Beograda prvo svraćamo do nekadašnjeg Radničkog univerziteta, bioskopa „Siti akademik". Generacije koje su stasavale na školskom programu RTS-a i „Politikinom zabavniku" su skoro svaki dan u njemu, kao i bioskopu „Fontana" i „Jugoslavija", provodile makar neki sat. Dok „Fontana" izgleda sablasno, a „Jugoslavija" deluje kao da bi bilo jefinije sruštiti je nego popravljati, u „Siti akademiku" se makar povremeno nešto dešava. Ipak, sudeći po izbledelim plakatima, i njegova vrata su dugo zatvorena.
- Potez između „Citi akademika", „Fontane" i „Jugoslavije" smo zvali „bermudski trougao". Nijedan od njih više ne radi, a nekad smo u njima gledali po tri filma dnevno. U Radničkom univerzitetu su to bili matunei, filmovi o Tarzanu, Staniju i Oliju... „Jugoslavija" je bila rezervisana za hitove kao „Rat zvezda" ili „Lovac na jelena", a u „Fontani" su uglavnom bili akcioni filmovi. Jednom su se neki momci toliko uživeli u ulogu Brus Lija u filmu „Na zmajevom putu" da smo se mi našli na njhovom putu kada su izašli i dobili batine. Najveća gužva koju sam u životu video bila je ispred „Fontane" za „Tesnu kožu". Na blagajni su tad pukla stakla, što je danas za sve samo pusti san – seća se Momči-lović.
Kako kaže, u to vreme ljudi su išli u bioskop, dok je obilazak radnji predstavljao način da se prekrati vreme između dve projekcije. Politika potrošačkog društva je to promenila. Obilazak šoping molova, kojih na Novom Beogradu ima napretek, je postao zabava, dok filmovi služe da popune "rupe” u vremenu. Zato su stakla na mnogim bioskopima i sada puknuta, ali od zapuštenosti.
- Bioskopi nikad ne mogu da povrate stari sjaj jer su se vremena promenila, ali treba da se stave pod zaštitu makar kao spomenici kulture. Ljudi koji dopuštaju da im propadaju bioskopi čine zločin prema samim sebi i generacijama koje dolaze jer je bioskop kulturna ustanova prvog reda. Prodati bioskop je isto što i prodati muzej. Ne čudi me što lako gubimo teritoriju i istoriju kad zaboravljamo na bioskop. Kako bi neko mogao da brine o onome što je 600 kilometara daleko kada nije u stanju da misli o nečemu što mu je pored kuće – kaže Miroslav Momčilović.
Novi Beograd spavaonica, stari Beograd - radionica
Sve fraze su tačne, pa i ona da je Novi Beograd bio spavaonica. Ali to je bio doživljaj ljudi koji su živeli na drugoj obali reke dok su Novobeograđani taj deo grada doživljavali kao radionicu. Dugo sam mislio da tamo niko ne živi nego da svi samo rade i da su sve one zgrade i prozori firme u koje idu naši roditelji na posao. Mislio sam da svi živimo u Novom Beogradu, a da se preko reke ide samo na posao. Kao dete nemaš neku mogućnost izbora. Ne možeš da se voziš kolima ili gradskim prevozom pa mi se zato život odvijao u novobeogradskim peščarama. I ta navika mi je ostala tako da i danas preko Save idem samo kada treba nešto da radim – priča Momčilović.
„Štekovi" za dečje nestašluke
Uvek kad bi neko imao problem, razmišljali smo da pobegnemo na Bežanijsku kosu i na njoj naravimo tajno udruženje. Ta ideja bi se svaki put raspršila čim padne mrak i onda smo se ogladneli vraćali kući. Osim toga, imali smo i dva šteka u kojima smo se krili. Prvi je bio i šipražju na mestu na kojem se danas nalazi Crkva svetog Dimitrija, a kad je otkriven odlazili smo u žbunje koje se nalazilo između dve trake autoputa ispod nadvožnjaka. Na tom mestu smo čekali i druga Tita na povratku sa uspešnih turneja, a 15 godina kasnije, sa tog istog nadvožnjaka, smo gledali kolone kamiona koji su išli ka Vukovaru – seća se novobeogradski reditelj.
